Fino smo se zgužvali u Rinu ali nam je bilo odlično. Džona kaže da je prvi put ovako nešto radio i da je oduševljen. Zavoleo je Juga!
To mi je bilo najdraže što mi je saopštio tokom dosadašnjeg puta. Otišli smo preko puta do hotela da doručkujemo.
Služio se švedski sto, a izgleda da su radnici mislili da smo korisnici hotela pa nam niko ništa nije naplatio.
Samo sam rekao Džonu da se pravi lud i to je to. Klopa je bila odlična pošto je džabe. Pitao sam kasnije na recepciji koliko košta jedna soba i rekao mi je 45$. Da smo platili 45$ i imali ovako siromasan doručak siguran sam da bi se bunio. Ovako, bilo nam je super.
Otišli smo do prodavnice da kupimo vode i karticu sa internetom. Za razliku od ostalih država na ovom kontinentu koje sam prošao, u ovoj zemlji telekomunikacioni centar je bio odličan. Vrlo smo malo čekali, ali smo ipak imali problem. Mora da se unese i srednje ime u bazu podataka kako bih dobio karticu. Uz malo muke zamolili smo nekog taksistu da nam pozajmi ličnu kartu. Nakon dobijanja sim kartice vratili smo se do Rina, malo ga doveli u red i nastavili put. Čekala nas je duga vožnja. Imamo želju da sutra uđemo u Zambiju pa maksimalno iskorišćavam ceo dan i jedan deo noći. Ljudi su jako dobri ovde. Policija takođe. Zaustavio nas je jedan policajac i tražio je da otkupi Rina ili će me uhapsiti. Pitao sam ga samo da li mogu poneti svoju vreću za spavanje u zatvor. Smejali smo se, onako istinski.
Posle duge dnevne vožnje videli smo prelep zalazak sunca. Nebo je bilo crveno. Odmah nakon užitka u zalasku sunca sam dobio i besplatno pranje auta. Ide me danas! Kišica je krenula u početku ta se postepeno pretvarala u pljusak. Nakon prolaska sivog oblaka iznad nasih glava, prijatan, svež i hladan vazduh je popunio našu kabinu.
Uživali smo jos malo u voznji dok nismo sisli sa asfalta zbog radova na putu. Svom snagom sam se trudio da pređem sto više kilometara, ali kad je potpuni mrak preuzeo kontrolu morao sam da popustim. Stali smo na malu autobusko stajaliste pored zemljanog puta i odlucili tu da prenocimo. Vlasnici kuće ispred nas su izašli, vidno nacugani i kroz smejanje nam pričali na svahilijskom. Iako smo desetak puta rekli da ih ne razumemo oni su nastavljali svojim tokom i videlo se da su uživali u prici.
Smejali smo se njihovom smejanju, a kad je postalo vec naporno samo sam podigao prozor. Nije ih to obeshrabrilo, pa su jos nekih desetak minuta i dalje pricali i smejali se. Džona i ja smo se “razbacali” po Rinu i legli da spavamo. Ako sve bude u redu, sutra smo u Zambiji. Oprostite što nemamo puno slika danas, u žurbi smo da stignemo u Lusaku!