Hladne su noći ovde. Džaba što je Afrika. Čim se spusti sunce i sve dok se ne digne, toplota munjevito nestaje. Budimo se oko sedam. Obojica lažemo jedno drugo da smo dobro spavali. Proveravam nivo vode i ulja i, nakon primećivanja da je sve u redu, Rino pali na okret ključa iz prve. Biće ovo zanimljiv dan. Džona, pošto je mlađi, mora da mi posluži kao rikverc. Stvarno gledam da ga ne mučim često, ali što se mora nije teško. Što kažu, nema za džabe ni kod babe. Nastavljamo još malo ovim očajnim putem i stižemo u grad koji se zove Mbeja. Nisam pogrešno napisao nijedno slovo. Čini mi se da su normalnim imenima sela samo dodavali slobo M kao prefiks i tako učinili teškim za izgovaranje – (M)Beja, (M)Balizi, (M)Vambani…
Stižemo na granicu, a oko nas lešinari. Džona je izgledao zbunjeno i uplašeno. Rekao sam mu da je sve u redu i da je tako skoro na svakoj granici ovde. Svi su kao neki agenti, da li osiguranja ili samog graničnog prelaza, pa napadaju turiste da bi im izvukli novac. Delimično sam bio u pravu. Izvuki oni novac, ali i pomognu. Do sada nisam trebao ove “agente” jer sam se snalazio, ali na ovoj granici se ne zna ko pije, a ko plaća.
Angažovali smo jednog tipa da nas sprovede. Za nama je isao jos jedan potrcko i jedan tip kojeg ja zovem “hodajuca menjacnica”. Ma i naše dinare bi razmenio samo da ima zaradu. Dvojicu smo zamolili da odstupe. Šta će nam potrčko kad imamo “agenta”, a i šta će nam „hodajuća menjačnica“ kad granica ima bankomat. Došli smo i na imigracioni deo gde sam saznao da ne moram da platim vizu. Divnih 50$ ustede koje sam otpisao! Znam da jedva čekate da čujete da li je Džona morao da plati vizu ili nije. Neću vas držati u neizvesnosti. Pa naravno da je morao da plati. Nikad EU neće biti ono sto je bivša Juga nekad bila! “Druže Tito, mi ti se kunemo…” )
U početku je “agent” delovao pošteno. Pratili smo ga sve vreme i dobro nas je sprovodio. Bilo je tu dosta šetanja i moram priznati da nam je baš uštedeo vremena. Ali je počeo da muti kako ne mogu dobiti neki pečat jer je prošlo pet sati, pa da ne bi morao da čekam do sutra on će morati to da reši nasamo i to košta 10$. Pitao sam ga gde se to nalazi i kad mi je uperio prstom, istrgao sam mu iz ruku svoje dokumente i otišao sam sam u pokazanu kancelariju. Stao sam u red iza trojice momaka koji su bez ikakve naknade dobili pečat. Kako oni, tako i ja. Niti sam dozvolio da me iznervira pokušaj preveslavanja, niti me je iznenadilo. Pravio sam se kao da se nista nije dogodilo. “Agent” već nije znao kako da se ponaša. To mi je dovoljno bilo, neka se jede malo.
Stigli smo do kola pa su došli drugi lešinari. Kažu potrebne su nam neke nalepnice. Stvarno je tako i bilo. Svaki automobil je imao prednje bele i zadnje crvene nalepnice. Cenkanje je po meni bilo uspešno jer smo od 5$ došli na 2$. Dao sam pokvarenom “agentu” 5$ za njegove usluge i ne usluge. Zamislite, pitao me je da li može dobiti još. “Naravno da ne možeš, druže. Mislio sam da si pošten, ali si samo još jedan prevarant.” Spustio je glavu i voleo bih da kažem da smo ga ostavili u dimu iz auspuha, ali morao je Džona da ga gura prvo i onda smo to učinili.
Zambija na prvi pogled deluje kao prijatna zemlja. Klinci trčkaraju za nama i mašu iz sve snage. Stariji prvo začuđeno gledaju, pa kad im pokazemo osmeh na licu i oni se osmehnu, mašu nam, a mi isto uzvraćamo. Pored puta smo opet videli majmune lopove. Opet sam bio besan što nisam mogao da se zaustavim i zabeležim ovaj prizor. Razmišljao sam dugo na šta je sve ljudski rod spreman da učini samo da se obogati. Pokušaće da prevari, da našteti, pa čak i divnu životinju kao što je majmun naučiće da krade. Gde ovaj svet ide…
Stajemo na podizanje mraka. Tu su bili parkirani kamioni pored puta pa smo im se pridruzili. Preko puta nas je bila soba 3 sa 3 i pustala se glasna muzika. Nakon sto smo Dzona i ja klopali, odlucili smo da posetimo ovo mesto. Ispostavilo se da je diskoteka u pitanju. Bila je jedna konobarica i petnaestak muskaraca koji su balavali za njom. Standardna prica. Usli smo, a oni su nas kao svoje ugostili. Igrali smo zajedno svi. Lazem, svi sem jednog koji je spavao u cosku. Verovatno je ceo dan radio pa odlucio da odmori. Ili je mozda, slucajno, popio malo vise. Vodka, tacnije spiritus, od 2 dl kosta 2 kvaca ili 20 dinara. Sve mi govori da je mozda ovaj drugi pravi razlog. Napustili smo diskoteku i seli kraj auta. Ovde struje nema. Svi koriste električnu energiju iz akumulatora. A nebo… nebo je prepuno zvezda. Ovo nisam video nigde do sada. Uz kratko uživanje u pogledu ka gore, Dzona i ja ulazimo u Rina da spavamo.
