Spavao sam samo pet sati. Želeo sam da uživam u krevetu duže, ali pošto sam kasno legao od toga nije bilo ništa. Organizam je navikao da mi se budi u šest i protiv njega ne mogu. U ovom hostelu za doručak važi pravilo da se moraš sam poslužiti. Džona i ja smo napravili tost i namazali na njega puter od kikirikija sa sumskim voćem.

Sipali smo još po šolju mleka i tako obezbedili energiju za dolazeću šetnju po gradu 9, međutim, morao sam pomeriti termin upoznavanja za dva sata kasnije, jer nisam uspeo da završim sve obaveze do tada. Poveo sam i Džona sa sobom. Naučio sam ga da drži tri prsta, da psuje i zavoleo je Rina. On je sada jedan od nas. Ulazeći na vrata kapije ambasade, otpravnik poslova Vladimir nas je pripremljeno čekao sa fotoaparatom u ruci. Upoznali smo se i dok smo pričali u njegovoj kancelariji, njegovi radnici su nam prali Rina. Uradili smo malu foto seansu dok se Rino presijavao na suncu.

Nastavak dana smo odlučili da provedemo šetajući po gradu, a onda se Vladimir ponudio da Rino ostane siguran na njegovom parkingu u ambasadi. Znao sam da je u sigurnim rukama upravo ovde, pa smo se dogovorili da ću uveče doći po njega. Da ne bismo puno šetali otpravnik se ponudio da nas odbaci do tržnog centra jer mu je bio usputna stanica ka njegovom sastanku. Dzona i ja smo se šetali po tržnom centru, jer Lusaka nema ništa specijalno za ponuditi. Grad se deli na dva dela, industrijski i komercijalni. Njih deli železnička stanica, a spajaju ih tri mala mostića. Ono što sam primetio jeste da ovaj grad ima takođe Titovu ulicu, koja je vrlo blizu naše ambasade. Nisam momak iz njegovog doba, ali iz priča od starijih ljudi i evo sad po imenima ulica na afričkom kontinentu, taj Tito ispada kao da je stvarno bio veliki baja.

Pozvao sam prijatelje Sašu i Bracu da vidim šta rade i da li su slobodni. Ugovorili smo kaficu u jednom lokalu u tržnom centru za koju Braca kaže da je najbolja u gradu. Da li je najbolja u gradu to ne znam, ali da je bila odlična, bila je. Pričali smo i smejali se sve vreme. Momci su neverovatno pozitivni i podsetili su me jako na ekipu iz Ulan Batora. Osetio sam da će mi biti teško da se rastanem od njih kad za to dođe vreme. Nažalost, sve je bliže i bliže. Saša je morao kući da sprema torte za svoje blizance koji sutra pune jednu godinu, Braca je imao posla, a mi smo otišli do smeštaja da se malo odmorimo za večerasnje druženje. Rino je ostao da čeka u ambasadi. U smeštaju smo se izvalili u krevete. Džona je zaspao u sekundi. Ja sam s druge strane uživao u udobnosti mekanog dušeka radeći za laptopom.

Vreme je proletelo. Spremili smo se i Braca nas je pokupio ispred hostela. Prvo smo otišli do ambasade da pokupimo Rina pa smo hteli da se uputimo u restoran kod Bracinog prijatelja na večeru. Vladimir mi je rekao da mu se javim kad budem ispred kapije. Tako sam i postupio. Prošli smo kapiju i isli ka Rinu. Otpravnik je takođe tražio da ostanemo na vezi do mog susreta sa Rinom. Kada sam ga ugledao čistog bilo mi je drago, ali kad sam primetio promene na njemu počele su suze da mi teku od smejanja. Vlada je odlučio da me iznenadi time što je učinio dve stvari. Zatamnio mi je zadnja bočna stakla i gepek staklo. Uradio je to prvenstveno iz bezbednosnih razloga, pripremao me je za Južnoafricku republiku, a i, kako kaže, sad izgleda opasnije. Druga promena je bila postavljanje srpske zastave u kabinu. Razočaran je bio da sam toliki put prešao bez okačene zastavice i odlučio da reši i taj problem. Na zadnjem sedištu sam zatekao mnogo grickalica, sokova i flašica vode. To je njegov doprinos našem putovanju. Hvala, Vlado! Nastavili smo sada sa dva auta. Jedan je bio besan i opasan, a drugi je bilo Bracin “Land Cruiser”. Seli smo i uživali u prelepom ambijentu “Čikago” kafe-restorana. Gazda je prišao da se pozdravi sa našim prijateljem Bracom, a zatim i upozna s nama. Pomogao nam je pri izboru klope.

Na njegovu preporuku sam uzeo svinjska rebra u roštilj sosu, ali sam naglasio da će teško nadmašiti ekipu kuvara Želju i Agbabu iz Pajinog presla koji su pravili ne hranu, već remek dela od ovih sastojaka. Gazda lokala, čije sam ime zaboravio je rodom iz JAR-a i zamolio sam ga za nekoliko saveta pri vožnji do Kejp Tauna. I on je, svojim savetima, dodao malo soli na moju rani od straha vožnje kroz ovu državu. Nije naivno ni malo. Vreme mi ovde leti. Ponoć je već bila, a ja sam morao da idem da se odmorim za sutrašnji put ka Zimbabveu. Nisam imao snage još da se rastanem od Brace, pa sam ga zamolio da se sutra svi zajedno vidimo pre našeg polaska. Došao sam u smeštaj i nisam mogao dugo da držim oči otvorene. Poslednja misao pred spavanje, „Još 3.000 km do Kejpa”. Mrak.
Saša, znam da sada čitaš ovo pa poljubi Laru i Luku i čestitaj im rođendan u moje ime.
A za vas ostale imam pitanje. Kako vam se sviđa novi Rinov izgled?

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име