Tako sam lepo spavao u Jugiši da me je Džona probudio i rekao da bi bilo najbolje odmah da krenemo. Bio je u pravu. Odmah smo se uputili da pređemo ovu putanju od nekih 400 kilometara i vidimo prelepe Viktorijine vodopade.

Nismo ni doručkovali već smo samo vozili. Dugo smo prelazili loš deo puta i taman kad smo došli na odličan asfalt morali smo da se zaustavimo. Saša i Braco su nam rekli da u gradu gde smo stali ima jedan momak Nenad koji je odličan tip i obavezno da stanemo da se upoznamo. Nenad inače drži golf klub i tu je sa svojom ženom Majom i sa svoja dva sina. Došli smo da se upoznamo i bili su oduševljeni. Seli smo malo i družili se. Ja sam bio očaran njihovim mlađim sinom Matijom. Videćete ga na slici. Ima dve godine, a pravi je šmeker na tatu. Drugi sin im je bio u školi, pa nisam imao priliku da ga upoznam, ali su mi rekli za njega da odlično igra golf – kao Tajger Vuds.

Druženje smo morali brzo da privedemo kraju jer smo morali da nastavimo put. Zahvalili smo se na svemu i nastavili dalje. Policajci na putu su i dalje ljubazni. Uz osmeh i proveru dokumenata sve brzo rešavaju. Stižemo u grad Livingston. Odlučili smo se odmah da produzimo 9 kilometara do Viktorijinih vodopada pa ćemo u povratku tražiti smeštaj. Na par kilometara od vodopada videli smo ogroman oblak ispred nas. Parkirali smo auto i pošli peške. Na putu smo videli babune. Vijao sam ih pola sata da zabeležim lepu fotku, a tek onda su mi rekli da im samo ponudim nesto da jedu. I tako smo im davali brdo hrane samo da bi nam dolazili. Inače, imate dva načina da posetite Viktorijine vodopade.

Možete za džabe, uz predaju pasosa, da od granične policije dobijete papirić da možete biti na neutralnoj teritoriji izmedju Zambije i Zimbabve, odnosno mostu sa kojeg možete da posmatrate vodopad. A druga opcija da se plati 200 kvaca po osobi da se priđe bliže. Mi smo iskoristili obe varijente. Besplatna je bila interesantna i vidi se iz daleka sve, dok je plaćena opcija bila iskustvo i doživljaj.

Ovo mesto je prelepo. Smatram da može jos više da se potrude oko terena za gledanje, ali je svakako se divite prirodnoj lepoti. Prišli smo vodopadu na pet metara. Taj zvuk koji čujete i čist vazduh koji osetite je nešto nesvakidašnje. Ima deo koji se zove kišna šuma. Iznad te sume se nalazi ogroman oblak koji sam vam spominjao i tu je konstantan pljusak.

Naravno da smo isli glavom bez obzira. Skroz smo bili mokri, a u tom delu apsolutno ništa nismo videli jer je sve sivo. I tako pokisli kao miševi smo se uputili nazad ka gradu da se smestimo u hostel. Našli smo odličan hostel za 11 dolara po osobi. Ogroman smeštaj sa bazenom i kafićem u dvoristu. Pun je turista i svi se druže. Malo smo ćaskali s nekim momcima iz Kine i Australije, a kad nas je hvatala hladnoća pobegli smo u smeštaj. Prvi put tog dana odlazimo da jedemo. Ubili smo se od hrane. Jedva smo došli nazad do sobe.

Imao sam utisak da vučem stomak sa sobom sve vreme. Komirani od duge vožnje i naleta adrenalina, već u deset sati gasimo svetla. Inače, ovde se meni i Džonu putevi razilaze. Ja nastavljam svojim putem ka Zimbabveu i Južnoj Africi, a on se vraća nazad u Tanzaniji gde smo se i upoznali. Ne brinite se, pozvao sam ga na EXIT festival pa ćemo se videti opet.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име