Budi me kuckanje po prozoru. Okrećem glavu da vidim ko dira lava dok spava, kad ispred mene stoji radnik iz rezervata i kaže da je auto spreman. Na brzaka se oblačim i uskačem u velikog terenca. Još uvek je bio mrak.
Vozač koji je ujedno i vodič govori mi da postoji šansa i da ne vidimo nosoroge, jer je hladno i oni se za to vreme kriju u žbunju. Ne dopire mi ova informacija do mozga jer sam došao da ih vidim i ako treba sam ću se šetati po parku, ali ću ugledati bar jednog. Nisam ni znao da u ovom parku ima i drugih životinja, ipak se zove rezervat za nosoroge. Bio sam oduševljen kad sam video antilope i impale. Oni su ovde najčešći.
Ima ih na sve strane. Malo dalje smo nastavili, vodič gleda napred i desno, a ja levo i još uvek nema nosoroga. Ali zato nalećemo na noja. Još malo dalje i vidimo divljeg gnua. Kaže mi vodič da on spada u „pet najružnijih životinja” kao i divlja svinja simba, koja ima naziv kao lav iz crtanog filma Kralj lavova, na koju smo ubrzo naleteli. Vozili smo se po parku i videli zebre. Morao sam da se prišunjam da ih uslikam izbliza. Bio je to težak zadatak jer mi je vodič rekao da će odmah pobeći. Zebre su vrlo plašljive.
Ne znam kako sam uspeo, ali sam im se približio toliko da kad sam iskočio iz skloništa da ih slikam prva zebra se upiškila od straha. Kako sam ih uslikao tako su krenule da beže. Smejao sam se narednih sat vremena. Mislio sam, kako mi je Džona rekao, da su zebre isto kao konji samo u crno belim đarama. I jesu, ali je lepota videti ih ih tako blizu i diviti se tim šarama. Nastavili smo vožnju i vodič mi govori da se spremam. Oči su mi se izbečile. Nisam ih odmah spazio jer je ispred mene bio žbun. Nakon dve sekunde kako smo ga zaobišli ispred mene su bili nosorozi. I to pet njih! Presrećan sam bio. Nisam smeo puno da im priđem jer se u jednom momentu majka malog mladunčeta osecala ugroženom. Pokazala mi je to tako što je prestala da jede, gledala me i gromoglasno duvala kroz nos. Odmah sam se povukao koji metar unazad. Ženka je bila, a ja poštujem žene. Da je bio mužjak, bilo bi suvenira iz Bocvane i gulaša od nosoroga. (Smeh)
Vozali smo se još malo jer tura treba da traje dva sata. Vodič mi je pokazao da gledam gore na drvo. Gledao sam u “Go away” pticu. To je ptica koja se uvek nalazi na drvetu na najvišoj tački i upozorava sve ostale životinje na ljude. Sve divlje životinje je razumeju i na njeno upozorenje se odmah povlače. Kad se u divljini ide u lov, lovci prvo ubiju ove ptice pa tek onda nastave na krupnije divlje životinje, jer bi se u suprotnom vratili praznih ruku. Ugledao sam u daljini crvenog hartbista sa dugačkim rogovima. Prelepa vrsta antilope. Takođe sam video i divlje koke, ali to i nije interesantno.
To bi bilo to što se rezervata za nosoroge tiče. Jednim udarcem sam ubio desetak muva. Bilo bi stvarno glupo da sam prošao ceo afrički kontinent, a da sam video samo žirafu. Nastavio sam put ka glavnom gradu Bocvane, Gaboroneu. Tamo me čeka jedan neverovatan čovek već više od tri meseca, Dragan Pistalović. Javljam mu da stižem i pratimo jedno drugom lokaciju putem Facebook-a. Sve smo bliži i bliži.
Tokom vožnje me je uhvatila dosada pa sam čačkao telefon. Sve je odlično funkcionisalo dok mi se nije pojavio jedan crveni automobil sa moje desne strane, što znači u brzoj traci, i nije legao na sirenu. Ja sav uplašen da nisam slučajno skrenuo sa puta, dižem glavu i gledam šta se dešava, a čovek mi samo pokazuje palac gore i nastavlja. Nije prvi, a sigurno ni poslednji koji pozdravlja ovakva putovanja, pa nastavljam da radim svoj posao. Dižem glavu sa telefona opet na momenat, a čovek iz crvenog automobila mi govori da se zaustavim. Obično to ne bih radio, ali je belac bio u pitanju i još sam u autu, pa sam stisnuo kočnice da vidim o čemu se radi. Izlazi krupna momčina iz malog crvenog auta i s oduševljenjem počinje da priča na srpskom. Izlazim iz auta, pozdravljamo se i upoznajemo.
Radi se o Goranu, Draganovom kumu. Kaže da ga pratim i da me Dragan već uveliko čeka. Nakon samo 500 metara vožnje evo i Dragana pored puta mase. Stajemo i nas dvojica pa se i sa Draganom upoznajem, a imam utisak kao da ga znam godinama! Kum odlazi svojim poslom, samo je slučajno naleteo na mene i dogovoramo se da se vidimo kasnije. Dragan seda u auto i ja ga pratim sve do njegove kuće. Ne može da veruje da se u njegovom dvorištu sada nalazi Rino. Šalje fotke njegovom ocu koji takođe vozi Juga, a ovaj mu uzvraća da ako još jednom pomisli nešto loše da kaže za Juga, samo da se podseti ovog trenutka. Upoznaje me sa svojom divnom ženom Aljom i ćerkom Ivom. Dragan inače voli motore i automobile. Sam zna da napravi auto. Upravo to je uradio za Ivin 16 rođendan i to je ujedno bio i poklon za nju. Napravio joj je Sevija 3.6 litara od milion različitih delova. Da samo čujete kako mašina prede. Popili smo u njihovoj bašti po sok i filtriranu kafu (još jedno prvo iskustvo), sačekali Jovana, njihovog prijatelja, i krenuli kod kuma Gorana na ručak iznenađenja. Njegova žena nam je spremila SARMU!
Koliko sam uživao u ovom obroku. Kumo, svaka ti čast! Na brzinu smo se vratili do Dragana, a zatim pošli u njihov nacionalni park Mokolodi. Jovan ima propusnicu jer je član njihovog kluba i tako smo ušli bez ikakvog plaćanja i to sa Draganovim autom s pogonom 4×4. Išli smo kroz park pa čak i kroz neke delove koji su bili zabranjeni i to sve samo da bi mi pokazali nilske konje. Usput smo videli ogromnog noja.
U životu nisam video lepšu pticu. Stigli smo do jednog jezera koji broji dva nilska konja i imao sam sreće da ih vidim ispred sebe u vodi. Nisam uhvatio momenat kad su otvarali usta, ipak moram i ja malo da uživam u pogledu, ali vam šaljem slike mog najbližeg susreta sa njima.
Da sam bio korak bliže bio bih u bari u kojoj ima krokodila. Tako da je ovo bio maksimum. U povratku smo se malo provozali i vratili se do Draganove kuće. Tu smo bili domaćin i njegova žena Alja, Jovan i njegova žena Dina i ja. Pričali smo o mom putovanju i prijatno sam se iznenadio što Jovan i Dina vode svoj blog o njihovim putovanjima. Poželeli su da pišu upravo o ovom putovanju. Pričali su mi da kad su se odlučili za njihovo prvo putovanje i kampovanje u šatoru, odmah prvu noć je bio potop. Kiša je prvi put padala nakon sedam godina baš na noć kad su raširili sator. Kažu da je šator bio potopljen i da su ga samo bacili i nastavili put kolima. Ovaj početak me podseća na moj prvi dan kada mi je sleteo krovni nosač i kad sam ostao bez pete brzine. Nekada loš početak ne mora da znači i loš kraj. Evo njih sa svojim blogom o putovanjima po Bocvani, a ja sam na 1.500 kilometara od cilja.
Spakovao sam se i Dragan me je odbacio do kuma Gorana. Tamo su nas čekali Joca, Koca i naravno kum. Sedeli smo i pričali o putovanju i mojoj omiljenoj temi, kolima. Oni su svi ljubitelji brzih, ali i oldtajmer automobila pa sam svašta saznao. Uz ove zanimljive priče mastili smo prste ukusnom gibanicom. Domaćini se stvarno trude da se osećam kao kod kuće! Družili smo se do kasnih deset uveče i tu se razišli jer je sutra radni dan. Ostajem kod kuma da spavam jer su mu žena i deca kod kuće u Srbiji. Bilo je pravo momačko druženje koje sam zaboravio čak i da slikam koliko sam uživao. Smestio me je u sobu, istuširao sam se i legao da spavam kao beba.