Tek, tek kroz mali otvor od vrata mi se obraća drugar i daje mi do znanja da je doručak skoro spreman. Pošto sam minut pre toga jedva otvorio oči molim ga da mi da koji minut da se razbudim.
Sedamo obojica za sto. Sat pokazuje tek koji minut posle pet. Komirani smo i iz tog razloga nam sprema po dupli espreso. Doručak mi je bio obiman jer je znao da imam 870 kilometara danas da pređem. To je s jugom celodnevna vožnja. Mala kazaljka je bila na šestici, a to je značilo da je vreme da krenem. Međutim, tako nam je bilo dobro da smo samo nastavili da pričamo. Kafica se i dalje pila, a priče se vrtile sve do sedam kad je vrag odneo salu. Taman se malo pojavilo i sunce koje je osvetlilo puteve kojima treba da idem. Rastanak je bio težak, ali znam da ćemo se videti uskoro ili će on doći ili ću ja morati opet. Izlazim sa njegovog poseda i upućujem se na dalek put. Bonivejl je moja destinacija. Mali grad u brdima prekriven vinogradima. Sav minibar koji mi je bio na posluži smo samo prebacili u Rina i zato je već nakon 50 kilometara prva čokoladica otvorena. Put je odličan. Kola me kao munje obilaze. Napravio sam prvu pauzu nakon 500 kilometara. Bio sam srećan što sam za vrlo kratko vreme ovo rastojanje prešao, u tom momentu je bilo oko 14 sati. Zahvaljujući grickalicama od drugara mi je vreme u početku brzo prolazilo već posle kad sam sve pojeo činilo mi se kao godina.
Približavao sam se sivim oblacima jer sam od Alje iz Bocvane dobio informaciju da je nevreme bilo u Kejpu. Kišica je samo na sekunde počela padati. Mrak je polako počeo da pada a Rino i ja gledamo u vinograde u pravo vreme. Dočekuje nas divna žena Ronel koja je rođena sestra od majke drugove žene. Njen muž Vilen i njihov sin Lopsir mi priskaču u pomoć oko prtljaga. Odmah me smeštaju i pošto znaju da sam putovao vise od 13 sati ne duže već ostavljamo za sutra upoznavanje i druženje. Večerali smo zajedno na brzinu i onda sam otišao u sobu da vam pišem izveštaj. Nisam dugo posle toga bio budan. Ne znam u kom momentu sam samo trepnuo i u tom položaju i ostao.
Budim se ujutru u osam sveže odmoran. Vilen mi najavljuje da će doručak biti uskoro i biće poslužen na terasi. Iskačem iz kreveta. Lako je sad biti frajer kad imam svega 200 kilometara za preći. Terasa na kojoj smo imali prvi obrok u ovom danu je gledala na vinograde, a u nas je gledalo sunce. Prelep prizor! U blizini je i reka Grid koju su mi pokazali posle doručka. Malo smo pričali i družili se pa su se Ronel i Vilen ponudili da pođu sa mnom do najjužnije tačke afričkog kontinenta odnosno do Agulhasa.
Znaju tačno gde je kamen ploča sa oznaka razdvajanja ili spajanja, kako god da gledati, dva okeana Atlanstkog i Indijskog. Složio sam se sa predlogom da mi daju pola sata prednosti u vožnji. Oni svi ovde voze terence pa ne bih da me čekaju. Dogovor je pao. Međutim, trebalo je tražiti malo više fore, jer sam morao da stajem da slikam ova predivna mesta i još sam stao da sipam gorivo iz kanistera koje sam imao iza svog sedišta. Polako praznim zalihe i smanjujem teret. Ubrzo su me stigli i pratili me skroz do ulaska u Agulhas. Posle su se uloge obrnule i stigli smo na odredište. Prvo smo se prošetali da vidim kako to izgleda, a onda smo tražili način da dovezem Rina ispred ploče i na taj način da se upišemo u istoriju. Bojali smo se u slučaju da dođe policija, ali smo i za njih bili spremni. Dogovor je bio da se pravimo da se ne poznajemo i da ja mašem svojim pasošem kao da je diplomatski. Priznajem da plan zvući kao brzo napravljen, ali brzo smo mi i delovali. Uspeo sam Rina da približim i počeo je foto-sešn. Na kraju su se ljudi okupili i slikali se s njim. Bili smo baš atrakcija tih nekoliko minuta.
Vratio sam Rina na parking i vratio se da uživam u pogledu. Ova tačka koja pokazuje dodirivanje dva okeana je takođe i najjužnija tačka afričkog kontinenta. A samim tim i najbliža kopnena tačka Antarktiku. Talasi su bili veliki. Najveći koje sam ja video do sada, ali kažu mi da mogu biti još veći. Stali smo na kratko da slušamo kako nam se okean obraća i pokušali smo da ga razumemo, ali bezuspešno. Vratili smo se do kola, ja u Rina oni u svog Rava4 i tako su nam se putevi razišli. Ja sam išao prema Kejp Taunu, a oni nazad u Bonivejl. Moja krajnja destinacija bila je na 230 kilometara od mene.
Teče 53. dan i ističe 15.500. kilometar, a ja sam na 3-4 sata od cilja. Gorelo je u meni da stignem. Nisam obraćao pažnju na bilo šta samo sam držao papučicu za gas. Krenuo sam da prelazim neka brda kad nasred uzvišenja, na poslednjih 80 kilometara od Kejpa, Rino staje. „Mentolu jedan, ostao si bez goriva!”- govorim sebi u bradu. Pošto mi se mozak odmah pali u ovakvim situacijama i radi na visokim obrtajima (ne hvalim sebe, jedino se tad pali), odlučujem da brzo uzmem prazan kanister i stopiram do sledećeg grada. Za dva sata će pasti mrak, a onda tek neće biti sigurno. Lako se ovde belac može izgubiti u sopstvenoj senci. Sa GoPro torbom na leđima u kojoj su mi svi dolumenti i važne stvari, sa praznim kanisterom u ruci dižem drugom rukom palac i molim se za dobrotu i solidarnost kod ljudi. Zaustavlja mi se nakon pet minuta autobus i uskačem u njega. Autobus je bio više prazan nego pun i vozač mi kroz osmeh na licu govori kako će mi pomoći. Vozi me 16 kilometara do sledećeg grada i objašnjava gde se nalazi benzinska pumpa. Zahvaljujem mu se najlepše i odlazim. Oduševljen što nije tražio nikakvu naknadu za pomoć trčećim korakom se vraćam i dajem mu malo novca za kafu. Nije hteo da prihvati, ali sam insistirao.
50 randi je 400 dinara i to je dovoljno ovde za dve kafe, neka uživa. Sa natočenim se nalazim u istoj situaciji kao i malo pre sa praznim. Ko će me sad voziti nazad? Ispitujem ljude koji su stali da natankuju idu li u mom pravcu, ali nažalost, ostajem bez prevoza. Vraćam se na glavni put i ponavljam stvar sa palcem samo sa napunjenim kanisterom. Malo sam duže čekao od prošlog puta, ali je isto bilo efikasno. Kupe me policajci koji su upravo završili sa svojim poslom.
Objašnjavam im situaciju i nude se da me odbace skroz do auta i pošto znaju svoju državu, ispratiće me koji kilometar da budu sigurno da je sve u redu. Kad smo došli do Rina na svu sreću bio je netaknut. Sipao sam mu gorivo uz pomoć policajca i pokušao da ga upalim. Nažalost, bili smo pod nagibom odnosno pod usponom, pa nije imao dotok goriva u motor. Otvaram čep od filtera vazduha i nakon direktnog sipanja goriva u karburator Rino pali kao nikad do sad. Sav srećan što sam uspeo da rešim svoju glupost pre mraka, dajem čokoladne keksiće policajcima i mašem im u znak zahvalnosti. Sve sam bliži i bliži cilju, ali dosta sam pisao o sebi, Rinu i mom putovanju. Želim da čujem i da vidim koje je vaše omiljeno mesto gde čitate naše izvestaje? Da li je to uz doručak, kafu, novine, kad god, gde god… Podelite sa nama u poruci slike uz komentar i možda baš vi osvojite poklončiće sa putovanja.
Znam da vas neizvesnost sada ubija, ali strpite se još do sutra pa da lepo na nedelju stavimo tačku na ovo nesvakidašnje putovanje.
