Ne mogu da ustanem! Tako sam lepo spavao. Budi me Petra, devojka kod koje sam došao u goste, da doručkujemo.
Spremila je za njenog dečka Verna, mene i nju pečena jaja sa slaninicom. Poslednjih nekoliko dana moram priznati da se redovno hranim. može se reći i da KRKAM. Inače važi za mene da nikad ne odbijam hranu, a to najbolje znaju roditelji mojih drugara. Ako se slučajno zadesi da naiđem u vreme ručka obavezno se stavlja dodatni tanjir na sto za ručak u većini čak i bez pitanja.
Nakon doručka smo se spremili i otišli na aerodrom po Petrinu sestru Megan. Inače, Petra je 28-godišnjakinja koja zna srpski jer su joj roditelji iz Srbije ali već duže vreme žive u Južnoj Africi. Divna devojka koja me je ugostila u njihov lep stančić gde se osećam vrlo prijatno. Uz kratko čekanje dočekasmo Megan. Odmah smo produžili ka Rtu Dobre Nade i Kejp Pointu. Prvo smo išli jednim putem međutim zbog jakog vetra put je zatvoren i morali smo skroz okolo da idemo. Nisu hteli da odustanu od toga da posetim ova dva najbitnija mesta u Kejpu pa smo se malo duže vozikali.
Odličan je osećaj biti suvozač za promenu. Sve vreme samo skoro bio na telefonu rešavajući problem sa Rinom a kako smo se približavali okeanu ili bolje da kažem okeanima pogled mi više nije bio usmeren na telefon. Prelepi prizoru su se samo pojavljivali pred mojim očima. Snažni vetrovi činili su da talasi izgledaju mnogo većim nego što jesu, a svakako su veeć bili veliki. Nikad ih nisam video veće u životu. Ušli smo u nacionalni park i prva stanica nam je bila Rt Dobre Nade.
Bartolomeo Dijas je bio prvi Evropljanin koji je okrio rt još davne 1488. godine. Prvo naziv koji je on dao bio je Olujni rt zbog olujnih vetrova međutim posle je kralj promenio u ime koje se i dan danas koristi jer je predstavljalo nadu za otvaranje pomorskog puta do Indije. Naravno da je radila Vikipedija na telefonu. Prelepo mesto.
Pokušao sam da slušam okean šta mi priča, ali od snažnog vetra nisam mogao ništa da razumem. Sledeća destinacija nam je bila samo nekoliko kilometara dalje i predstavljala je najjužnozapadniju tačku Afrike, odnosno Kejp Point. Popeli smo se skroz do vrha odnosno do vidikovca. Uživali smo u panoramskom pogledu na okean. Video sam kitove ubice. Vern, Petrin dečko se smrzavao dok smo se mi slikali i onda je ugledao kako neke životinje iskaču iz vode. Dao nam je svima do znanja da obratimo pažnju na okean i stvarno su bila tri kita ubice. Prvi put smo videli kako su jako iskočili, skoro da su celom površinom izašli iz vode a posle sve manje i manje dok ih nismo u potpunosti izgubili iz vida. Nismo se dugo zadržavali jer nas je sve redom počela boleti glava od vetra.
Na putu do kola naišli smo na babune. Stoji znak koji upozorava da su opasni i da ih privlači hrana. Nisu uopšte opasno dok imaš nešto da im daš da hasaju. Bilo je dosta turista pa je neko ostavio energetske pločice majmunu da nađe. I to sve radi dobre fotografije. Hvala mu na tome. Svi smo se skupili i snimali dok je majmun dolazio po klopu i bežao s njima.
Vratili smo se u auto i krenuli da vidimo pingvine. Stvarno nisam verovao da ćemo ih videti pogotovo po ovoj hladnoći, vetru i kiši koja je krenula da pada. S obzirom da nisam ekspert za pingvine, bio sam pogrešio. Na tri sam naišao dok su napuštali plažu i rušili kantu za smeće od vikendice do okeana u potrazi za hranom. Kažu meštani da su pravi mangupi. Hoće i da vijaju i grizu ljude po nogama. Verna je prošli put jedan izujedao.Ova trojica su pored mene prolazila kao da nisam ni tu. Nakon što smo se udaljili od njih da ne bi neko pomislio da mi pravimo nered po tuđim dvorištima sišli smo na plažu gde smo videli još dvojicu. Sav srećan krenuli smo konačno kući. Bio sam jako umoran ali sam znao da imam posla preko glave.
Nažalost, pokušao sam sve moguće da učinim i molio sam vas za pomoć ali nisam uspeo u tome. Nisam uspeo da skupim dovoljno novca da vratim Rina. To je cela istina. Bolna je ali drugačije se ne može. Dok sam se mirio sa činjenicom da ću ostaviti svog najboljeg prijatelja u Kejpu telefon mi je zazvonio. Javio sam se a na drugoj vezi je bio čika Rade iz Bocvane. Čovek koji gradi srpsku pravoslavnu crkvu u Gaberonu. Pitao me je šta ima novo i kad sam ga obavestio šta me muči ponudio mi je jednako dobru opciju. Pazite sad ovo…
Čika Rade je u odboru Srpskog udruženja u Bocvani i ponudio mi je da doniram Rina njihovom udruženju koji će stajati na srpskoj teritoriji, odnosno u dvorištu srpske pravoslavne crkve sv. Nikola kao eksponat na sećanje mog putovanja a zauzvrat će oni kao društvo uplatiti donaciju na naš račun za pomoć Ivani Ćurčić. Zahvalio sam mu se na ponudi i zatražio koji minut da razmislim. Razmišljao sam o milion stvari. Šta meni Rino znači i koliko…
Ipak on ima 30 godina i ja bih ga, ukoliko bih ga vratio za pola godine koliko bi mi trebalo da skupim novce, možda sledećom avanturom sahranio negde na pola puta. Dobro sam razmislio i pozvao nazad Radeta. Prihvatio sam ponudu da Rino večno ostane da živi izložen na srpskoj teritoriji u Bocvani. Predstavljen kao eksponat, kao spomenik živom heroju, kao podsetnik na svemogućeg automobila. Onako kako jednom ovakvom Jugu i doliči. Uvek sam želeo da ga ljudi gledaju i da mu se dive, to će se ovim putem i ostvariti. Rino će večno živeti u Gaberonu, Bocvani i ko god dođe ovde u posetu Srpskog društvu sa ove teritorije i u posetu drugoj pravoslavnoj crkvi u Africi imaće priliku i da vidi živu legendu izloženu na srpskoj teritoriji na kontinentu trećeg sveta.
Želeo bih svim da se zahvalim koji su na svaki mogući način učestvovali pri sakupljanju novca za povratak Rina bilo da je to bilo lajkovanje našeg posta, šerovanje ili uplatom na naš račun. Vaš novac će biti humanitarno iskorišćen tako što će za isti iznos biti povećana donacija Ivani Ćurčić. Na kraju kad se sve podvuče, sve ima svoj srećan kraj. Malo ću ja morati da se naviknem da pešačim ali ni to neće biti dugo. Negde tamo u Srbiji, možda čak i u komšiluku me čeka drugi Jugo sa kojim ću preći drugi deo sveta. Hvala Srpskom društvu u Bocvani na ovoj ideji i hvala svim sponzorima što su učestvovali u realizaciji ove avanture koja nije bila ni malo naivna.Takođe, hvala svima što su bili uz nas svih ovih 54. dana. Hvala vam od srca!
Sutra imam let, slećem prekosutra u 13 sati u Beograd i pičim za moj Bečej i želim da se sve vrati na staro!
