Na prvi pogled izgleda nespojivo to što je Bečejac Dušan Dejanović (66), poznatiji po nadimku Žmiga, penziju stekao kao metalac, tačnije metalostugar u Fadipu, a penzionerske dane provodi kao uzorni udruženi poljoprivredni proizvođač.
-Kada se malo zagrebe moj životni put, onda sve postaje jasnije. Prvo, ja sam dete banatske zemljoradničke porodice u Miletićevu, opština Plandište, i normalno je da sam se još u detinjstvu upoznao sa svim poljoprivrednim poslovima. Po završetku osnovne škole upisao sam poljoprivrednu školu, ali na nagovor rođaka moje majke stigao sam u Bečej, gde je on bio kapetan u tadašnjem bečejskom garnizonu. Tata i ja nismo ni znali gde je Bečej, pa smo zalutali i otišli u Sentu. Tata se vratio kući, a moj rođak me upisao u ondašnji ŠUP da izučavam za metalostrugara. Što je najgore, garnizon se uskoro preselio u Bačku Topolu i ja ostao sam u Bečeju. Nikoga nisam poznavao. Prvi put sam izašao uveče u grad za 29. novembar i nisam se baš najbolje proveo, pa mi je trebalo dosta vremena da ponovo izađem i momčim se. Ali, kada me je profesor fizičkog vaspitanja Bratislav Jovanović usmerio na igranje fudbala, sve je bilo drugačije, priseća se bečejskog početaka Dušan Dejanović Žmiga.
Zainteresovalo nas je otkud taj nadimak, jer ga po njemu poznaju svi u Bečeju i Bačkom Petrovom Selu, a po imenu…
-Malo će ko znati i od „fadipovaca“, gde sam sav svoj radni vek proveo, ko je Dušan Dejanović, a Žmiga… U istom Fadipu sam i dobio „špic name“. Kao učenici išli smo na praksu u Fadipu i u prvih mesec dana su nam dali šajber u ruke i njim smo radili oko žmigavaca na popularnom „fići“, a ja bio vredan i zaradio žuljeve. Kad god bi uzeo žmigavac, požalio bih se i tako od žmigavca ispade „Žmiga“, pojasnio nam je Žmiga. Kao dete sa sela, zemlja je oduvek privlačila našeg sagovornika, pogotovo što je od obrade metala dobijao žuljeve. Iako je imao nameru da kupi stan u Novom Sadu, nije trebala dva puta supruga Ljiljana da da ubeđuje da je bolje da kupe zemlju. I tako je počelo. Prvi hektar je kupio u ataru prema Radičeviću, potom su se ređali novi hektari, što nasleđeni sa ženine strane u petrovoselskom ataru, što kupljeni, pa je vremenom dvorište nasleđene porodične kuće tasta u Bačkom Petrovom Selu postalo ekonomsko dvorište sa kompletnom poljoprivrenom mehanizacijom.
-Sada obrađujem ukupno 22 hektara prvoklasne zemlje i imam, izuzev kombajna za pšenicu, svu potrebnu mehanizaciju. Sejem isključivo kukuruz, pšenicu i suncokret. Po trećinu poseda jedna kultura pokriva i svake godine menjam plodored. Ranije plata, a sada penzija mi omogućavaju da tokom godine ulažem u ratarsku proizvodnju, a kada skinem usev s njiva dobijem novac „na gomilu“. Iskren da budem, meni je sada, bez obzira na godine, dobro, jer sam na vreme kupovao zemlju i potrebne mašine, ali ko sada mlad treba da počne bez ičega, teško da može da izađe kraj s krajem. Ja sam sve to uradio na vreme i kada sam prestao da igram fudbal, uvideo sam da imam dosta slobodnog vremena, pa sam odlučio da ga utrošim na poljoprivredu u kojoj sam ozbiljno od 1989. godine, dodaje Žmiga. Kada se formirala Zemljoradnička zadruga Bečej, postao je njihov član i, mada mu je gro zemlje u petrovoselskom ataru, ostao je član matične zadrugarske kuće. Ustalom, i žitelj je Bečeja, mada su mu putevi vezani za najveće potisko selo.
-Da, kažu ljudi da „odakle ti je žena, odatle si i ti“. Meni to ne smeta. Posle fudbalske epizode u novobečejskom Jedinstvu i bečejskom BSK, skrasio sam se u Jedinstvu iz Bačkog Petrovog Sela i mogu da se pohvalim da sam za sedam godina igranja uknjižio najveći broj prvenstvenih utakmica u klupskoj istoriji. Vežu me lepe uspomene za to vreme i zato sam i dalje svim bićem uz taj klub. Odlazim na utakmice Bečeja, radujem se njihovim uspesima, ali odgledam svaku utakmicu Jedinstva kod kuće, često i u gostima, od srca će Dušan Dejanović Žmiga.
