Rođena sam u Bečeju. Imam 26 godina. Od sedmog razreda osnovne škole, svakog dana verujem da ljubav spašava sve i svet. Verujem i u heroje, jer poznajem nekoliko njih. Od prvog heroja koji je došao u moje detinjstvo, prvog odraslog čoveka uz pomoć kojeg sam istinsku dobrotu upoznala i moje prve dobre vesti, vera u heroje i u dobrotu je i potekla.
Ovako svoju priču započinje Mila Petrović Stanković, a mi je ovim putem prenosimo u celosti, u nadi da će i ovi redove nekome promeniti i sve(t).
Živim tu veru, u heroje i bezuslovnu ljubav. Punih sedam godina, delujem u pravcu prevencije vršnjačkog nasilja sa jednom namerom: da nečiji mikrosvet učinim boljim, lepšim i snažnijim. Mislim da nam je sada, u vremenu kada su našu zemlju potresle velike tragedije, više nego ikada potrebna snažna vera u dobrotu i u to da jedino ljubav ima smisla za svačiji svet, kakav god on bio. I da se jedino njom može napraviti dobro. Nadam se, da ću ovim tekstom uspeti bar malo da učvrstim nečiju veru u dobro, saosećanje i ljubav.
Ovako je sve počelo…
Bila sam žrtva vršnjačkog nasilja od vrtića do kraja osnovne škole, zbog cerebralne paralize. Na „živoj“ bibliteci, govorila sam o tome da ljubav spašava sve(t). U našem gradu, postoji osoba koja je zasigurno: spasila svet jednog deteta i razvila, usmerila i osnažila svetove mnogo malih srca naše opštine.
Ta mala srca su, verujem, postali časni, dobri i veliki ljudi, ili će to postati, s obzirom na to da još uvek radi na istom mestu i bavi se istim poslom kao i pre deset godina. U pitanju je Sanja Zelenkić, nastavnica srpskog jezika u OŠ „Zdravko Gložanski”.
Kažu: „Ko je spasio jedan život, spasio je ceo svet”. Generacijama dece pre mene, i generacijama dece posle, verujem da je ulepšala i oblikovala detinjstvo. Nekoliko desetina dece, njenih učenika, saopštilo mi je, na prošlogodišnjoj i ovogodišnjoj živoj bibliteci na kojoj sam učestvovala: „Sanja je heroj”. Njene kolege, takođe, dele mišljenje sa njenim bivšim i sadašnjim učenicima, rekavši mi: „Sanja je sjajan, izuzetan pedagog”.
U tome je njena veličina – u dečijem svedočenju, svedočenju kolega i delima koje heroji ostavljaju iza sebe.
U svom nasleđu i kao razredni starešina, svake godine ostavlja bar jedno nasmejano, hrabrije i srećnije dete kojem na maturskim fotografijama oči sjaje, koje veruje u dobrotu, ljubav i sa takvom njenom usidrenom verom, ne prekida krug čineći dobro i radost drugome. Tome nastavnici i služe: nesebično troše sebe, poput sveće, da bi deci osvetlili put. Verujem da je i sada svetlost i putokaz deci kojoj predaje. Mislim da su svetu neophodni heroji da ga ljubavlju drže, da sve(t) ne bi posrnuo.
Jedan heroj godinama ga ulepšava, baveći se svojim poslom u tišini, brižno, nenametljivo, odmereno, sa blagošću i ljubavlju tako čineći sve(t) boljim. Dečiji svetovi su važan deo celog sveta. Takve ljude nazivam „diskretnim herojima.” Dostojevski je rekao: „Svi ideali sveta ne vrede suze jednog deteta.
Posle njenog dolaska, jedno dete nije pustilo suzu, do poslednjeg zvona koje je oglasilo kraj osnovnoškolskog obrazovanja.
Pre njenog dolaska, to dete… Mnogo je bilo tužno, uglavnom svakog dana, jer nije moglo da razume surovost sveta. Ni sada ga potpuno ne razume, ali ga je prihvatilo, i želi da deluje na mikrosvetove. Sada je to dete poraslo, ima 26 godina, apsolvent je sudija koje je odabralo čitavim bićem, dušom i radošću. Majka je dvogodišnjeg dečaka.
Čini me srećnom saznanje da naš Bečej ima takav, usudila bih se reći… Biser u svom gradu. Taj dragulj se izdvaja sjajom među drugim retkim biserima u prosveti i celokupnom kolektivu kao i nastavnom kadru OŠ „Zdravko Gložanski”. U tom kolektivu, pre svega ćete sresti ljude sa velikim srcem i entuzijazmom, a tek iza tih velikih srca i volje za svako dete, srešćete direktora, učitelje, nastavnike, bibliotekare, pedagoga, psihologa, ljude koji održavaju njen prostor i ulepšavaju ga. Jednom rečju, najpre ljude i tim, pa onda uloge.
Naime, jednom detetu su počela da rastu krila tek posle 13 godina. Sada, kada sam majka, znam da detetu treba da niču krila još od prve svesti o sebi… Ali to sa detetom iz ove priče koja sledi nije bio slučaj. To dete… To sam bila ja. Nisam smatrala da išta treba da kažem u školskoj klupi, među svojim drugarima, sedam godina sam ćutala. Smatrala sam da ništa što bih rekla nije vredno, a i da nema nikakvog smisla. Oduzela sam sebi pravo na osmeh među školskim hodnicima. Oduzela sam sebi pravo na reč. Nisam umela da se smejem, lice je umelo samo da se grči. Umela sam jedino da se zavučem u ćošak dok čekamo nastavnike ispred učionice.
Došla je. Da uvede rad, red i disciplinu u razred. Među nama, decom, važila je za nastavnika koji je dodeljivan po kazni.
Naš razred, promenio je čak tri nastavnika srpskog jezika. Ona je bila četvrti pokušaj škole, njen adut, „kec u rukavu”, da uspostavi mir na času i da kao razred popravimo loš prosek (jedino) iz ovog predmeta. Čuli smo korake u štiklama, znali smo… Ona dolazi. Sve nastavnike koji su nam predavali poznavali smo po koracima niz hodnik. Njeni su zvučali drugačije od svih: vojnički i gromko. Odavali su samouverenost. Čuvši te korake, uglavnom su svi zaćutali. Tek poneki šapat, prolomio se nad tišinom. Prošla je pored nas, ne gledajući ni u koga, u tišini. Namrgođenog lica. Bila sam u prvom redu, spremna da uđem. Pažljivo je posmatram: vrata od učionice otključavala je hitro. Po tome sam pretpostavila: ona brzo donosi odluke.
Prošla je tako, kao da je ne zanima ništa drugo, do ići svojim pravcem, ostvariti postavljen cilj i obaviti dodeljen zadatak. Oslonivši ruke na svoj sto, nagnula se prema napred oštro pogledavši u vođu nestašluka i ekipu koju je okupio: „gledam u vas i kažem: to neće moći. Sada ćete mi se svi lepo predstaviti. Nakon toga ćemo preći na gradivo“. Moja pretpostavka je bila tačna – brzo donosi odluke. Dopala mi se njena doslednost.
Volela sam srpski jezik, lepo sam se snalazila, ali zbog velike buke, ništa nisam uspevala da čujem na času. Uživala sam u konačnoj tišini.
Nakon nekoliko dana, kada je videla da je uspostavila kontrolu i da se ni muva nije čula (čini mi se i kad bi muva uletela da bi i ona izašla napolje), počela je da se smeje sa nama. Često bi se smejala, a bila je i inicijator šala na svoj i na naš račun. Bila je opuštenija, ali istog trenutka kada bi videla da se granice dobrog ukusa prelaze, opet bi se vratila svojoj čvrstini, doslednom karakteru i svaki put uspešno ucrtavala granice onima koji su pokušavali da ih pređu. Vedrila je, ali je umela i podviknuti. Samo bi pogledala u nekog. Taj pogled je imao takav autoritet i integritet, da onaj ko je i pokušao preći granice, više nikada nije pomislio da je to dobra ideja.
Primetila me je, još prvog dana kada sam rekla samo svoje ime, jedva čujno. Ruku nisam dizala uopšte. Najavila je pismeni. Naglasila je da se za njega unapred spremimo, jer će strogo ocenjivati. Tog dana, svi drugari su završili i izašli. Bila sam standardno najsporija, crvenog lica od straha, uplašenog od kritike.
-Da li će vikati jer sam spora? – počinjem da se znojim, ali se ipak udubljujem u pisanje. Nisam je primetila. Stvorila se iza mene, onako kako to i danas ume – niotkuda. Stavila mi je ruku na rame. „Piši, Mila, samo piši. U redu je. Kad završiš, predaćeš“. To je ujedno prvi dodir koji mi je upućen, a da nije pružen od moje majke. Uplašila sam se, pomalo. Iskreno, plašila sam se dodira, ljudi, glasa i glasnih zvukova… Svega što se pokreće, rekla bih. Čak i lopte na fizičkom. U svemu sam videla opasnost. Svako mesto na koje bih kročila, doživljavala bih kao nesigurno. Nisam želela da vidi strah, iako verujem da sam se na njen dodir na trenutak prenula. Klimnula sam glavom u znak zahvalnosti, a ujedno sam bila i zbunjena. Nisam znala kako bi tačno trebalo da odreagujem. Znala sam kako da reagujem na nečiju grubost – povlačenjem. Znala sam, jer je grubost bila česta i nije bila strana. Odlično sam poznavala sve njene oblike. Nisam znala kako da odreagujem na podršku i toplinu – retko se dešavala.
Nekoliko dana nije donosila vežbanke. Ozarili smo se kada smo ih konačno ugledali. Sa uzimanjem svake se presecah: „Sad će moja. Evo sad će. Sigurno je kec“. Nije bila ni sledeća, ni ona nakon sledeće, pa ni ona nakon te sledeće…. Sve vežbanke je podelila. Na mojoj klupi nije bilo ničega, sem pribora. Počinje glas u glavi da govori: „jedino je ti nisi dobila. Sigurno si 0 dobila, ne jedinicu. Nije bilo vredno ni da prozove, da je uzmem. Koji si ti smotani…. Ma… Ko zna šta si uopšte i pisala. Možda joj se zaturila negde, ako imaš sreće. Da, zaturila se, sigurno“ – tešila sam se, pokušavajući da se umirim, ali bezuspešno… Bila sam sve nervoznija. U tom trenutku, da sam mogla iskočiti iz sopstvene kože, pobegla bih glavom bez obzira, jer… nikako nisam želela da budem u tom trenutku, na tom mestu. To je tada, za mene i srce koje je jako lupalo, bila važna stvar. Nikada nisam osetila u toj količini neizvesnost i strah. Da ste me tada pitali šta bih najviše želela, odgovor bi bio: „nestati sa lica zemlje, a u najboljem slučaju se odseliti sa planete i otići na neku drugu, gde nema ljudi i straha npr…. na Mars. Nisam volela ljude.
− Sada… Jedna ocena koju niko od vas nije očekivao. Zato sam je i ostavila za kraj.
Tajac u razredu, svi se gledaju međusobom. Gledam ih i ja. Došaptavaju se: ko bi taj jedan mogao biti? Ona zagonetno ćuti. Čak me ni drugari nisu uzeli kao mogućnost, a kamo li ja. Rekla bih da su u tom trenutku i zaboravili na moje prisustvo. Molim se da se sve što pre završi. Glava pognuta. Ne dopire mi do mozga nikakva mogućnost, sem da je vežbanka zaturena među nekim drugim 7. razredom. Cupkam nogom, sve više crvenog lica, pitajući se: „Gde je vežbanka? Da li da je pitam kad svi izađu?“ Odmah nakon tog pitanja, stigao je i odgovor:
−Mila je dobila 5.
Sada svi gledaju u mene, okreću se. Nekolicina drugara se iščuđavala jer su znali… To je bila moja prva petica, za sve vreme dotadašnjeg školovanja. Naglo pogledah u nju… Sledila sam se. Znala sam šta taj njen pogled znači: „Mila, izađi na tablu“ – to je značio. Bio je odlučan, ozbiljan i oštar, identičan kao i prvog dana kada je došla u razred. Činjenica je da su iz takvog pogleda u naš razred donete promene.
Osećala sam da neće odustati, zato se i sledih. Prvog dana nam je rekla da joj je praksa da oni koji dobiju peticu na pismenom izađu i pročitaju ga i da „nema vrdanja.” Gutam knedle sećajući se toga. Gutam, i mislim da mi je lice promenilo bar tri boje, jer… nikada u životu nisam izlazila na tablu, a pogotovo ne iznela nešto svoje. Ukoliko i jesam, onda sam to potisnula i zaboravila, jer gađanja kredom i papirićima kada nastavnici ne vide, ili pre nego što dođu na čas, kao i gađanje kamenom i kamenčićima sa druge strane ulice, na putu do kuće, udaranja ili šutiranja van škole, nisam želela baš da se sećam. Nikada, čak ni u kući nisam iznosila nešto svoje, sa svojom porodicom. Čak ni osećanja ne bih iznosila, osim onih kojima bih iskazivala potrebu za hranom, vodom, slatkišom ili priborom za školu. Počinjem da se tresem unutar sebe.
Hvata me panika, ruke se hlade. Usta se suše. Upitala sam sebe: „Šta mi se ovo dešava?“ Nikada ranije se to u meni nije dešavalo. Bilo je to jedno novo iskustvo, od koga, sam se, naravno, uplašila. Pročitala je strah i rekla naglas ono čega sam se najviše bojala:
−Mila, izađi na tablu da pročitaš svoj rad. Izvoli – rekla je blago i toplo.
Zatvaram oči, kao da je pored mene nešto glasno lupilo. U meni je, boga mi, ta rečenica odjeknula. Gledam u nju, očima pokušavam da joj kažem da to ni slučajno ne čini. „Ne!!! Ismejavaće me, gađaće me. Smejaće se. Nemojte, molim Vas, samo nemojte“ – pogledom joj govorim.
Iako sam negde u dubini sebe znala da se ništa loše ne može, ne sme i neće desiti, obzirom na njen autoritet koji je postavila u razredu i činjenicu da sam jedino na njenom času bila oslobođena podsmeha, čak i onih najtiših, podrugljivih komentara. Jer… Sve bi i svakog čula. Uprkos svemu tome, glas u glavi nisam mogla da smirim i utišam. Bio je jači od realne slike u tom trenutku.
−Mila, ustani – rekla je odlučno, ali ovoga puta za nijansu višim tonom.
Na njenom licu tražila sam i mrvicu šale. Zaista sam pomislila da se šali. Ponovo joj očima govorim, bunim se njima, jer glas unutar škole nisam imala, a bio je i pričično slab za glasno čitanje, skoro pa potpuno nerazvijen:
−Zar ne vidite da ne mogu?! Zašto ovo radite? Molim Vas, ostavite me na miru. Super je što sam dobila peticu, to je dovoljno. Samo me pustite.
Opet je pročitala iz očiju sve:
−Mila! Hajde, izađi – podviknula je strogo. Ne boj se, spustila je ton.
Gledamo se pravo u oči. Imala sam utisak kao da sam zacementirana za stolicu. Nisam mogla da se pomerim. Mislim se: „Što sad ne zvoniš…. A da usporim hod, možda će pre da zvoni… Da, usporićeš. To je dobra ideja.”
− A da ipak sednem? – pitam je očima. Ona ponovo odgovara istog trenutka:
−Mila, priđi, da ne ponavljam opet. Hajde. Čekam da izađeš.
Razumela sam, nema mi spasa. Bojažljivo, da se ne čujem… Izlazim. Počinjem da čitam. Glavu zaronih u rečenice, prekrivajući je vežbankom kojoj su se gornje ivice listova verovatno tresle. Ništa u svom telu nisam mogla da iskontrolišem. Prekrila sam lice, niti da iko mene vidi, niti ikoga da vidim. Crvenim, opet… od straha. Znoj mi probija telo, a i ruke i dlanovi nisu bili u ništa boljem stanju. Daha nemam, brzo čitam, da što pre završim. Približavao se kraj, ubrzano dišem. Dok čitam, istovremeno, unutar mene teče monolog:
„Sad će mi se svi smejati. Odmah posle tačke. Evo, baš sad. Spremi se. 3,2,1.“ Spuštam vežbanku, znoj niz čelo, niz leđa. Rumeni obrazi. Drhtav, tih glas, osećam bol u grlu, jer se osušilo. Pogled nervozno šeta po učionici. Traži… treba li da se pomerim od nekog papirića koji bi često leteo ka meni?
Zaboravila sam da je nastavnik tu, na nekoliko koraka, jer uvek su me gađali kada niko ne bi gledao.
Niko me nije gađao. Prvi put, umesto podsmeha na koji sam unapred bila pripremljena godinama, od svog razreda, dobila sam aplauz i tišinu. Nakon sedam dugih godina. Na to… nisam bila pripremljena. Nisam znala šta mi se desilo. Trebalo mi je objašnjenje. Zbog toga, polako okrećem glavu u neverici… I gledam u nju, pitajući je ponovo očima: „Šta bi ovo? Ovaj aplauz, šta znači? Ova tišina… Da li su to loše ili dobre stvari? Da li ovo znači da su me konačno svi prihvatili?” Osmehnula mi se, a od mene niko nije bio srećniji jer sam konačno mogla da se vratim na mesto, u svoju sigurnu zonu. Osmehnula se jer… Znala je šta je uradila. Postigla je šta je htela – moje samopouzdanje je počelo da niče. Posejala je seme i primilo se. Na njenim časovima, kao i na časovima nemačkog jezika i geografije, osećala sam se najsigurnije.
Počev od tog dana, svaki čas, šta god da smo radili… iako NISAM dizala ruku uvek bi pitala: „Mila, šta misliš, kako bi ovaj zadatak mogao da se uradi? Gde je ovde atribut? Gde treba da podvučem? Pronađi ga. Mila, šta misliš o liku iz pripovetke? Da li je postupio ispravno? Zašto je tako postupio? Opiši mi kako vidiš njegov lik/postupak. Šta je kod njega loše, šta je dobro? Obrazloži.” Tada sam počela da verujem da je moje mišljenje ipak važno, (prvi put u životu), jer ga je neko aktivno tražio, svakog dana kada bismo po rasporedu imali srpski. Nije prošao nijedan čas, a da me nije prozivala, čak i kod zatvorenih pitanja. „Mila, kako je bilo danas na času? Ostali, da vas čujem… komentari, želje, čestitke, pozdravi?”
Počela sam da formiram i kritičko mišljenje, uverenja i stavove, jer sam skoro svakog dana direktno bila podsticana da to činim. Mogla bih reći da me je navikavala da govorim. Sa ove vremenske distance, razumela sam da nije dovoljno naučiti da govoriš, nego i znati kako pustiti glas i poželeti razgovor sa ljudima. Nedugo nakon verovanja u vrednost sopstvenog mišljenja, i sama sam počela da dižem ruku. Na času, kada sam prvi put to poželela, spremala sam se za taj korak najpre ispod klupe, izdvajajući nekoliko puta dva prsta i spuštajući ih gore-dole, kao da sam vežbala nekakvu novu veštinu. „Hoću – neću… Ma hoću“. „Njen pogled, kada sam je prvi put samostalno podigla, nikada neću zaboraviti. Rekao je: Konačno si je podigla! Tu sam te čekala!” Čini mi se, kao da sam u tom pogledu tražila odobrenje:„Da li je dobro ovo što radim?” Kad god bih sama dizala ruku, blago mi se osmehnula. Znala je, kao prosvetni radnik i iskusan pedagog, koliko je to važno za svako dete, a pogotovo za ono sa niskim samopouzdanjem kakvo je bilo moje. U stvari, moje samopouzdanje nije ni postojalo do njenog dolaska.
Gledala me je toplo i podržavajuće. Mislim da je i ona volela da me proziva, imale bismo lepe diskusije. Ne sećam se o čemu bismo pričale, ali se sećam osećaja unutar sebe: rasla sam, kao tek rođeni ptić iz ljuske, u njenom gnezdu. Bilo mi je lepo. Zavolela sam da se budim svakog dana, život mi je postao življi, stvarnost je imala sasvim drugačije boje.
Počela sam da odlazim u školu sa radošću, znajući da ću je videti. Srpski se jedva čekao, brojali su se dani i vikendi, zadaci su se jedva čekali. Odmarala sam dušu od svega lošeg na njenim časovima, jer sam osećala veliki umor u telu i u duši. Najviše sam volela pismene zadatke. Odmah nakon ulaska u učionicu, bila je moje sidro, moj pravac, odmaralište na kojem sam mogla ostati 45 minuta i sigurna luka u nemirnoj reci u kojoj su, do njenog dolaska, punih sedam godina kiše padale, (izuzev školskih raspusta) i pretile da je izliju i da čitav život jednog deteta potone, udavljen u tom viru, bez pojasa za spasavanje, niti bilo koga na obali. Jer… dete nije umelo da pozove u pomoć i pusti svoj glas. Smatralo je da je ono krivo za sve što mu se dešava.
Tokom raspusta je „reka” bila donekle mirna, a na njenim časovima bi se potpuno umirila. Nakon 45 minuta, „svoju plovidbu” bih još sigurnija, nastavljala dalje kao i druga deca (kojih je verujem bilo) slična meni. Čak je i moja majka primetila promenu na licu. Sanja je bila Sunce u oluji koja je trajala sedam godina. Grejala me je Suncem u sebi.
Svaki put kada bih je ugledala i gde god to bilo, u meni je bila neizreciva radost koja bi pokrenula čak želju da se našalim, iako to u početku nisam umela. Bila sam „mrgud” koji je na svom licu umeo da pokaže samo dve osnovne emocije. Vremenom, naučila sam i da se šalim. Naučila sam da budem glasna i jasna. Često kažu da, gde god uđem, uđe i dobra atmosfera.
Ona ćutljiva, bojažljiva devojčica propričala je, postala sigurnija i u sebe i u svet i za razilku od početka, nije poželela više da ode na Mars, nije poželela drugi svet jer joj je i ovaj, sa svim svojim nesavršenostima bio dobar. Bila joj je dovoljna Zemlja, želela je da ostane na njoj. Prodisala je. I držala je glavu visoko na njenim časovima. Toliko je propričala, da drugari iz razreda nisu baš uvek mogli da dođu do reči od nje. Ta, mala ja, isto je počela da čini i na drugim časovima. Počela je da se zauzima za sebe i brani svoj stav. Postala je snažna, sve se manje plašila ljudi i sopstvene senke, da bi na maturskoj večeri taj strah potpuno iščezao.
Počela je više da se trudi i uči za svaki kontrolni, iz svakog predmeta. Dobila je volju i snagu da opstane u toj sredini. Nastavnici bi joj često govorili: „Mila, ti si se baš popravila u poslednje vreme, ocene su ti bolje i iz drugih predmeta”. Znala sam razlog – dobila sam krila.
Mila je konačno uzela kormilo u svoje ruke, ali na svoje sidro nikada nije zaboravila: u srednjoj školi, postala je đak generacije i najviše od svega volela je srpski, filozofiju i sociologiju i unapred čitala lekcije iz ovih predmeta. Upijala je znanje kao sunđer. U obrazovanju, osim u ljubavi, je videla jedini put do dobrog. Odlazila je na literalna takmičenja, napisala knjigu i osvajala nagrade. Sa svakom literalnom nagradom, sećala bi se „stanice” koja joj je potpuno promenila smer, čuvala je svaku njenu „povratnu kartu” iako se to putovanje odavno završilo.
Pomislila je: „ja mogu još! Neću stati na srednjoj školi. Želim na fakultet!” Znala je, baviće se pomagačkom profesijom, ali se dvoumila između: nastavnika srpskog jezika i književnosti, psihologije, defektologije, logopedije i socijalnog rada. Ipak je upisala socijalni rad.
Te maturske večeri, kada sam je zagrlila bez ikakvog straha od sveta, znala sam da ću tako grliti sve ljude u životu, čak i one loše. Taj njen zagrljaj sem majčinog, bio je najtopliji koji sam do tada osetila. Bio je nežan, ali dovoljno snažan da u njemu čovek ne padne, da oživi ako života u njemu nema dovoljno i da mu se, uprkos svemu, raduje. Da odmori u tom zagrljaju i (za)voli ljude.
Mala Mila, nakon njenog dolaska, postala je hrabra devojka koja je znala šta želi i kojim putem će otprilike ići: ohrabriće svakoga u čijim očima primeti da mu hrabrosti treba. Umela je to da oseti, a oči su svakako prozor duše. Znala je… da svesno nikome neće naneti bol, jer ljubav ne sme da boli.
Mnogo se smejala na njenim časovima. Taj smeh… Iznedrio je širok osmeh, po kojem me danas prepoznaju sugrađani, prijatelji, kolege, profesori, komšije, moj suprug, moj sin, moja porodica. Doduše, dve godine, koliko nam je bila nastavnik, svakog časa je radila na mom osmehu (izuzev nekoliko dana u početku kada je bila namrgođena). Taj osmeh… Iznedrila je ona. Nisam ni znala da umem da se smejem.
Često, kada se široko nasmejem, setim se nje. Iako je prošlo devet godina. Pomislila sam da će me izbaciti napolje, jer sam se često, baš često, toliko smejala usred njene nastave, da me je stomak boleo. Čim bi videla ili čula moj smeh, i ona bi se široko nasmejala. Nikada mi nije zamerila, čak iako bi cela atmosfera do tog trenutka bila ozbiljna i tiha. Čak i u „ozbiljnim” situacijama kada je želela da izgleda strogo, jer se nismo dobro spremili za čas, ili jer je trebalo gradivo ubrzano preći, i tada bi mi se nasmejala. Čini mi se da je i tada imala sve vreme ovog sveta za moj osmeh. Sa njom sam prvi put spoznala šta znači smejati se do suza. Glasno. Bez zadrške. Osetila sam koliko je lepo smejati se na taj način – do suza i glasno. Pogledala sam u nastavnicu kada sam se prvi put tako nasmejala. Osetila sam zahvalnost, jer me je neko tako umeo nasmejati, beskrajno poštovanje i onu… najčistiju, dečiju ljubav, onu ljubav kakvom dete može da voli nekog u čijem postojanju vidi uzor, zahvalnost i sve(t). U toj ljubavi koju sam osetila, mogla sam samo svake večeri zamoliti Boga da uvek bude dobro.
Jer znala sam, još tada… Sve ono što sam postala i što ću postati, iznedrila je ona. I sve ono što sada trenutno jesam, temelji su njeni. Ljubav je njena. Energija je njena. Glasan smeh je njen. Prvi iskren osmeh na licu bio je zbog njene dobrote koju je nesebično darovala, na svakom času, svakome od nas.
Nije morala ni da me proziva, dovoljan je bio pogled u kojem sam videla svu dobrotu i nežnost u jednom čoveku. Na njenim časovima sam spoznala… dizavši često dva prsta, koliko je lepo pričati glasno. Na njenim časovima moj glas je dobio jačinu, jasnoću i formirao se.
Moja hrabrost je počela onog trenutka kada sam izašla i čitala svoj rad. Na njenom času. Ispred te hrabrosti, devet godina kasnije, sedam koliko se time bavim, stoje 200 tribina. Dve stotine puta stajanja pred ljudima i decom i hiljada sati razgovora u borbi i prevenciji protiv vršnjačkog nasilja.
Osmeh, za koji mnogi kažu da priča svoju priču… je njen. Ona ga je iskopala odnekud. Ljubav prema ljudima je od nje potekla. Pored svoje porodice, najviše na svetu volim ljude, decu i rad sa njima, već devet godina. Gledajući njen osmeh, želela sam takav da nacrtam nečijem mikrosvetu. Jer… bio mi je lep, a i sopstveni mi je prijao. Gledajući kako pristupa poslu, znala sam kako ću pristupati svom, kojim god poslom se budem bavila. Znala sam, gledajući je, da je glavni uslov raditi bilo šta… voleti to, iz duše voleti. Živeti to, stajati iza toga. Mislim da jedino kada je nešto iz duše, može odjeknuti u svojoj veličini. Doživljavajući njenu dobrotu, mali čovek u meni je rastao i izrastao, i baš mnogo zavoleo ljude. Iako nije imao mnogo objektivnih razloga za ljubav… Njena dobrota je bila dovoljna. Zbog ljubavi prema ljudima koja je bila jedna od osnovnih pokretača, uskoro ću diplomirati i otići na master studije. Stav, karakter… Temelje je udarila ona. Prvi dodir koji mi je upućen, a da nije majčin, je njen.
I dalje je, naravno, bilo povremenih doskočica, ona bi ih pogledala (bilo na hodniku ili času) i gromkim glasom rekla: prestanite to da radite! Izvini joj se.“ Osećaj za pravdu i osetljivost na nepravdu, od nje sam „pokupila“.
Osećala sam se zaštićeno. Sve ono što jesam, jesam najpre zbog njene dobrote. To govorim već punih 9 godina, a već 7 na svakoj tribini. Jer se ništa nije promenilo. I govoriću još 99 godina. Jer se ništa neće promeniti.
Temelj svega dobrog u meni je ona. Ako sam „hrabrost i upornost“ kako danas posle toliko godina kaže, onda je ona postala snaga iz koje se ta hrabrost rodila, zavolela svet i sve što živi u njemu. Čak i mrave. I uporno veruje u dobrotu. Nije tom detetu ljubavlju dopustila da veruje u drugačije. Način na koji prilazim ljudima je njen. Način na koji ih grlim i slušam dok mi pričaju… Je njen. Bila je moj početni let. Onaj ptić iz gnezda, sa njom je, otvorivši oči, video lepotu života, ljudi i sveta.
Pojma nemam gde sam trenutno, jer hoću toliko toga da napravim za svoje ljude, za naš Bečej, za našu zemlju, ali… ali ću uvek znati gde mi je bilo „gnezdo“. I rado ću o njemu pričati mojoj deci. I uvek ću mu se vraćati, negde unutar duše – jer odatle je sve i počelo. Tu će se sve i završiti. Do mog poslednjeg dana, negde u 80. godini. Setiću se mog „prvog leta“ i onog ko mi je krila dao.
Do tada će, nadam se, moja deca, Vukan i Nikolina (za nekoliko godina), uveliko umeti da šire svoja krila i lete, štite na isti ili sličan način kao što je neko njihovu majku životu i letu naučio i zaštitio na njenom početku… Da lete kroz život sa ljubavlju, polako, smerno, obrazom i čašću, sa radošću, da nikoga ne povrede ako ne mogu da pomognu, da ne odustaju ni od jednog čoveka na njihovom putu, verujući u dobro i čistinu svet(g)a, sa prilično zaraznim smehom. I… Nadam se da će i oni spasiti nečiji maleni svet. Nadam se da ću uspeti da im prenesem tu njenu dobrotu i nasleđe ljubavi i radosti… na dostojan način. Jer… Samo iz ljubavi koja je osnova svega, mogu nastati velika dela, mogu nastati krila i može se desiti let. I prema sebi i prema drugima, prema gradu i našoj zemlji.
Da li ćeš promeniti svet, ako znaš da možeš? Jedino bezuslovna ljubav prema poslu, ljudima i nebu čini bolji, saosećajniji i lepši svet (jednog deteta, a i njegovih potomaka).
Mila Petrović Stanković
