Kulturno umetničko društvo Đeram iz Bačko Gradišta pozvano je da učestvuje na festivalu u Zlatnim Pjascima u Bugarskoj. Sa oduševljenjem smo prihvatili da odemo i već ubrzo potom počeli da razmišljamo šta ćemo raditi prvo raditi čim stignemo.
Autobus koji će nas povesti sa uzbuđenjem u srcu smo čekali sa koferima u rukama, i dočekali ga. Put je trajao 17 sati, a nama je brže prošao uz društvene igrice, pesmu, igru i šalu. Malo smo spavali, ali to nam je tada bila najmanje bitna stvar. Uzbuđenju nije bilo kraja kada smo stigli. Odseli smo u veoma lepom hotelu, još lepšeg imena, Zora. Od plaže nas je delilo samo 292 stepenika, strpljivo smo ih brojali. Plaža se prostirala kroz čitavo mesto pokazujući svoje lepote. Voda predivna i čista, a zvukovi udaranja talasa o obalu samo su još više pokazivali lepote te plaže. Kroz vazduh se prenosila cika i vriska dece, razgovor ljudi, muzika, miris kreme za sunčanje i tapkanje lopte.
Svi smo uživali i zato smo svaki dan želeli što pre da krenemo na plažu, a što kasnije da se u sobe vratimo. Svako veče smo išli da podržavamo naše drugare iz susednih gradova i država koji su nam pokazivali svoje umeće. Naravno, i mi smo pokazali šta znamo. Brzo smo se sprijteljili sa svima i uživali u zajedničkim trenucima, znajući da će nam vreme brzo proći. Dane smo provodili na plaži, noći podržavajući drugare dok igraju i na žurkama, plešući uz omiljenu muziku. Ali, kao što smo svi znali da će biti, tome je brzo došao kraj. Ispratili smo dosta drugara, a sada je bio red da oni isprate nas. Kući smo krenuli, u isto vreme, i srećni i tužni. Tužni što se opraštamo od svega što smo tamo voleli, a srećni što ćemo konačno videti porodicu i prijatelje. Kući smo se vratili sa mnogo uspomena na koje često mislimo i kojih ćemo se sećati još dugo. Ostalo je predivno iskustvo i nada da ćemo moći da steknemo još mnogo.
Milica Slavnić, učesnica obuke „Pokreni mehanizam”
