Doktorki su omiljeni motivi lepota Tise | Foto: Vlastimir Jankov
Doktorki su omiljeni motivi lepota Tise | Foto: Vlastimir Jankov

Da „vlasnicima“ talenta nije najbitnije kad će ga ostvariti, pokazala je i taze penzionerka iz Bečeja dr Jelica Aleksandrić (62). Lekar po obrazovanju, dermatolog po specijalizaciji, a od nedavno slikarka.

-Slikarstvo ne doživljavam kao profesiju, već kao način da smislom ispunim vreme, priča Jelica Aleksandrić na terasi porodične kuće u centru grada dok posmatramo lepo uređenu baštu.

-Od detinjstva sam bila sklona kreativnom radu. i vezla sam i radila Vilerove goblene. Imam bogatu riznicu ručnog rada, a od lane i kolekciju svojih, uglavnom, ulja na platnu. Probala sam s akrilom, bo brzo se suši, a ja još nemam rutinu i sporo slikam, pa mi ulje bolje odgovara, jer se detalji mogu popraviti. Radila sam akvarele i portret ugljem, ipak, pejsaži su mi najčešći motivi, a u prolećno doba naročito cveće. Gledam ove jorgovane u bašti i moram ih preneti na platno.

Deca, dva sina i kćer, izgleda su doprinela da se „prešalta“ na slikarstvo, ubeđujućije da je vez odavno „demode“.

-Nikad nisam mogla da sedim besposlena, objašnjava nam Jelica. Uostalom, bili smo velika porodica i trebalo je sve postići. Svekrve više nema, deca su krenula svojim putem i suprug Bogdan, otorinolaringolog, i ja kao penzioneri imamo zaista dosta vremena. Setila sam se porodičnog prijatelja slikara Ištvana Penzeša, gledam njegove radove i pitam ga kako može tako lepo da slika, a on će lakonski: Nije tako strašno, probaj pa ćeš videti! I odlučim marta prošle godine da se učlanim u Likovnu sekciju „Duga“ pri MKD „Petefi Šandor“. Lepo su me primili i uputili u mnoge tajne zanata. Ohrabrilo me što već imaju članove koji su u trećem dobu otkrili svoje talente, a ljubaznost, gotovo svih, dala mi je elan. Nije, baš, kako je rekao Penzeš, ali, evo, trenutno prenosim motive s Tise i okruženja dvorca Bogdana Dunđerskog.

Doktorka Jelica Aleksandrić kači svoje slike | Foto: Vlastimir Jankov
Doktorka Jelica Aleksandrić kači svoje slike | Foto: Vlastimir Jankov

Naša sagovornica ima zanimljivu priču i pre penzionerske. Medicinu je završila 1982. godine i posle stažiranja naredne godine zasnovala radni odnos u Domu zdravlja Bečej, a 1997. godineje specijalizirala dermatologiju u Novom Sadu.

-Izabrala sam dermatologiju, jer je za nas, lekare opšte prakse, bila velika nepoznanica, a i danas je, objašnjava doktorka.

-Dom zdravlja mi je pomogao i dozvolio da tokom specijalizacije stalno radim po podne, a pre podne budem na klinici u Novom Sadu. No, pošto po sistematizaciji radnih mesta Dom zdravlja nema dermatologa, nakon specijalizacije sam ostala bez posla. Odlučim da otvorim privatnu dermatološku ordinaciju, ali tad nezavidna situacija u državi i NATO agresija sve su  prolongirali. Ipak, ispunila sam cilj 2002. godine i ordinacija je radila do 2015. godine, zaključuje Jelica Aleksandrić.

Mada joj potomci kažu da su gobleni „aut“, nije prestala da ih radi, već svaštari, a dužnu pažnju poklanja i učenju nemačkog jezika.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име