Džentlmenskih sedam godina
Deset godina posle hapšenja, a sedam godina posle početka suđenja optuženima u kragujevačkoj Aferi Indeks zbog kupovine i prodaje ispita, od prvobitno 86 optuženih zbog zastarelosti krivičnih dela postupak se trenutno vodi samo protiv 42. I taj broj će biti smanjen za još 10 okrivljenih kada ove godine nastupi apsolutna zastarelost. Dok sudiji Slađani Bojković gotovo svi zameraju nerazdvajanje postupka, ona kaže da to nije mogla da uradi jer između optuženih postoji međusobna veza i istovetni dokazi. Država pomogla razvlačenju postupka u nedogled
Piše: Violeta Glišić, Kragujevačke
Foto: Milorad Jevtović, Kragujevačke
Ilustracija: Vjeko Sumić
Niko od studenata optuženih za davanje mita neće odgovarati za ovo krivično delo, već bi čak moglo doći do toga da država mora da im plati odštetu za tolike godine provedene na sudu.
Da li je država uopšte sposobna da se nosi sa ovako komplikovanim suđenjima, naročito ako se uzme u obzir da su optuženi koristili sve što im je Zakon dozvoljavao da sudski proces razvuku u nedogled? U tome im je pomogla država reformom pravosuđa, pa je proces tri puta počinjao od nule.
Viši sud u Smederevu nije čak imao ni dovoljno veliku prostoriju da smesti sve učesnike procesa, pa je za mesto suđenja izabrana sala Skupštine grada.
Nije samo nerazdvajanje postupka problem afere „Indeks“, već i pravni sistem Srbije koji je čini se optuženima dozvoljavao da se na suđenju pojavljuju kada im za to ostane vremena od drugih obaveza.
Baš kada su kola krenula sa mrtve tačke, proces je 1. januara 2010. vraćen na početak zbog reforme pravosuđa. Trebalo je ponovo saslušati optužene koji su izostanke sa pretresa opravdavali seminarima, kongresima i lekarskim uverenjima.
Suđenje optuženima u aferi „Indeks“ ušlo je u sedmu godinu. Za to vreme sudija Slađana Bojković nije uspela da donese čak ni prvostepenu presudu. Na objedinjenoj optužnici našlo se 86 osumnjičenih, za 120 krivičnih dela – koja se sva ukratko mogu svesti na kupovinu ispita i posredovanje prilikom primanja i davanja mita – pa je opravdano pitanje da li je sudija mogla i morala da razdvoji postupke.
Ovako zbog zastarelosti krivičnih dela postupak se trenutno vodi samo protiv 42 optuženih, a taj broj će se ove godine smanjiti još za 10. To praktično znači da niko od studenata optuženih za davanje mita neće odgovarati za ovo krivično delo, već bi čak moglo doći do toga da država mora da im plati odštetu za tolike godine provedene na sudu.
Postupak pred Višim sudom u Smederevu je trenutno u fazi izvođenja dokaza, ali niko ne želi da prejudicira kada možemo da očekujemo prvostepenu presudu.
Ovaj slučaj jasno postavlja pitanje da li je država uopšte sposobna da se nosi sa ovako komplikovanim suđenjima, naročito ako se uzme u obzir da su optuženi koristili sve što im je Zakon dozvoljavao da sudski proces razvuku u nedogled. Ipak, ironija je što im je u tome pomogla država Srbija, reformom pravosuđa, pa je proces tri puta počinjao od nule.
Smederevo pre Beograda
Nezapamćeni slučaj u istoriji srpskog pravosuđa dodeljen je Višem sudu u Smederevu, koji nije čak imao ni dovoljno veliku prostoriju da smesti sve učesnike procesa, pa je za mesto suđenja izabrana sala Skupštine grada.
Pre početka suđenja sudija Slađana Bojković pokušala je da sud u Smederevu proglasi nenadležnim jer je ocenila da se u ovom slučaju radi o delu organizovanog kriminala. Ona je u svom rešenju ocenila da optuženi ne čine grupu koja je nastala neposredno radi vršenja krivičnih dela, već se radi o sistemu koji se uhodao velikim brojem ponavljanja, a u kome su svi imali unapred određenu ulogu, njihova delatnost je planirana na duže vreme ili neograničeno, a u njenom vršenju koristili su privredne ili poslovne strukture.
Ipak, Vrhovni sud je u svom rešenju istakao da je prvostepeni pogrešno zaključio i da ni iz opisa krivičnih dela, ni iz spisa predmeta ne proizilazi da su ispunjeni uslovi za postojanje dela organizovanog kriminala.
Pitanje je koja od ta tri uslova optuženi ne ispunjavaju? Zar nisu imali unapred određene uloge kada se tačno znalo ko je posrednik između studenata i profesora i kom profesoru treba da se obrate za intervenciju kod nekog od kolega?
S obzirom da se drugooptuženoj Dragani Petrović stavlja na teret izvršenje krivičnih dela još tokom 1997. godine, a mnogim studentima da su ispite kupovali i neposredno pred hapšenje 2006, zar to ne ukazuje na činjenicu da je „delatnost“ planirana i vršena duže vreme, odnosno dok nije otkrivena?
Na kraju, zar u opisu dela optuženog Zorana Simića, šefa studentske službe fakulteta ne stoji da je on sačinjavao lažnu dokumentaciju i tako omogućio da studentima koji nisu izlazili na ispit bude upisana ocena?
Takođe, kako bi određeni studenti, kako stoji u optužnici, mogli da se ispišu sa fakulteta da bi položili neki ispit u Beogradu ili Banja Luci i da se potom ponovo upišu na kragujevački, a da u tome nisu korišćenje strukture fakulteta?
Ključna karika – Dragana Petrović
Dilemu radi li se ovde ili ne o organizovanom kriminalu pratilo je i mnogo značajnije pitanje u kome leži koren problema ovog suđenja – da li je proces trebalo razdvojiti.
Sedam godina od početka suđenja sudija Bojković objašnjava da je to bilo nemoguće jer su optužnicom obuhvaćeni profesori i studenti, tako da su radnje svakog od studenta povezane sa radnjama jednog ili više profesora i službenika, a svi oni su povezani sa radnjama optužene Dragane Petrović, tada profesorke Krivičnog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu.
To, prema rečima sudije, znači da između izvršenih dela postoji veza i da su predloženi isti dokazi. Dalje, ističe da se za produženo krivično delo, za koje se terete osumnjičeni izriče jedna kazna.
– Izdvajanjem radnji iz produženog krivičnog dela, optužnica bi bila prekoračena na štetu Dragane Petrović, ali i svih ostalih kojima se na teret stavlja to delo, jer bi se onda za slučaj osuđujuće presude utvrđivale pojedinačne kazne, a potom izricala jedinstvena, što je nepovoljnije po optužene. Dakle, mogućnost razdvajanja postojala je samo u situaciji da je svaka radnja optužnim aktom bila kvalifikovana kao zasebno krivično delo, ističe Slađana Bojković.
Da je sve to tačno, slaže se i profesorka prava Vesna Rakić Vodinelić, ali objašnjava da to nije cela istina. Naime, ističe da joj se čini da se u ovom slučaju više vodilo računa o komoditetu Dragane Petrović, prema kojoj je sud zauzeo džentlmenski stav, nego o donošenju presude zasnovane na činjenicama u jednom razumnom vremenskom periodu.
– Dragana Petrović bi, kao ključna osoba koja ih sve povezuje, razdvajanjem postupka morala da se pojavljuje u svim pojedinačnim postupcima, ali su oni mogli da se organizuju tako da se ne održavaju u isto vreme. Takođe, postoji način da se njoj na kraju izrekne jedinstvena presuda. Mi nemamo sistem u kome se kazne sabiraju. Jedinstvenu kaznu bi odredio onaj sudija koji poslednji presuđuje, imajući u vidu one osude koje su u međuvremenu ne izrečene, nego postale pravosnažne.
Tako u članu 552 Zakona o krivičnom postupku jasno stoji da ako je protiv istog osuđenog u dve ili više presuda izrečeno više kazni, a nisu primenjene odredbe o odmeravanju jedinstvene kazne, postupak za njeno izricanje može da pokrene javni tužilac ili osuđeni i njegov branilac.
Ročišta po meri optuženih
Međutim, nije samo nerazdvajanje postupka problem afere „Indeks“, već i pravni sistem Srbije koji je čini se optuženima dozvoljavao da se na suđenju pojavljuju kada im za to ostane vremena od drugih obaveza.
Tako je posle godinu dana muka oko uručivanja optužnica prvo ročište konačno zakazano za 1.12.2008. godine. Međutim, već istog dana optuženi i njihovi advokati počeli su da podnose zahteve za izuzeće.
Samo na prvom ročištu bilo ih je 23, a višim instancama je bilo potrebno čak devet meseci da se o njima izjasne, pa je prvo ročište konačno održano tek 16.9.2009, više od dve godine posle prvih hapšenja.
Po rečima sudije Bojković ispitivanje optuženih je počelo pet dana kasnije, a do kraja 2009. godine za 16 sudećih dana saslušano je 34 osumnjičenih.
Međutim, baš kada su kola krenula sa mrtve tačke, proces je 1.1.2010. vraćen na početak zbog reforme pravosuđa. Trebalo je ponovo saslušati optužene koji su izostanke sa pretresa opravdavali seminarima, kongresima i lekarskim uverenjima.
Tako se Predrag Stojanović, profesor Finansija i finansijskog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, prvi put pojavio na ročištu tek 16. jula 2013. godine, (tada je već bila izdata naredba za njegovo dovođenje), ali samo da bi sudsko veće od njegovog advokata dobilo novi prigovor.
Lekarsku dokumetaciju Stojanovića je inače veštačio Sudsko-medicinski odbor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu i kako stoji u izveštaju suda utvrđeno je da je Stojanović sposoban da nesmetano prati glavni pretres i da razložno iznese odbranu. Takav zaključak i ne čudi jer iako se skoro četiri godine nije pojavio na suđenju za sve to vreme je predavao, a u jednom periodu čak bio i dekan Pravnog fakulteta u Kragujevcu.
Važniji seminari od suđenja
Ipak, bolest je jedna stvar, ali šta reći o pravnom sistemu zemlje kada optuženi nepojavljivanja na ročištu mogu da pravdaju i odlascima na seminare? Tako se recimo na suđenju nije pojavila Emilija Stanković, profesorka Rimskog prava na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a njen advokat je odsustvo pravdao učestvovanjem na kongresu u Oksfordu.
Zatim je sa optuženom Milenom Petrović, profesorkom Međunarodnog privatnog prava na istom fakultetu, otišla na pravni skup u Zagreb, pa je samo u tom slučaju ročište odloženo za mesec dana, a ovo je samo primer. Bilo je i drugih.
Profesorka Vodinelić ovo ne tumači lošim zakonima, već načinom rada sudova. S obzirom na to o kakvoj se aferi radi, koliki je ona publicitet dobila, misli da je sud morao da učini maksimalni napor da obezbedi prisustvo okrivljenih, a u Zakonu o krivičnom postupku je propisana čitava lista načina na koji se obezbeđuje njihova prisutnost, počev od pozivanja, privođenja, pa sve do pritvora.
Sa druge strane sudija Bojković objašnjava da su izostanke sa glavnog pretresa u većini slučajeva optuženi pravdali urednom medicinskom dokumentacijom ili odsustvom zbog neodložnim službenih obaveza, bolesti i smrti bliskog lica, pa da za primenu nekih od težih mera obezbeđivanja prisustva okrivljenih nisu bili ispunjeni uslovi.
– Sud je iz razloga celishodnosti u odnosu na optužene koji nisu prisutni postupak razdvajao u toj fazi, jer u protivnom glavni pretres ne bi bilo moguće ni započeti. To znači da zbog izostanka nekog od optuženih glavni pretres nije odlagan, već je nastavljen u odnosu na one optužene koji su bili prisutni tog dana, objašnjava Slađana Bojković.
Međutim, kontinuitet suđenja ne govori u prilog njenoj tvrdnji, pa je tako u toku 2010. godine bilo svega 27 sudećih dana. Ne treba zaboraviti da su ovaj sudski proces zahvatite i poplave, snegovi, pa zbog toga što veliki broj optuženih ne živi u Smederevu, ročišta su odlagana i zbog elementarnih nepogoda, ali i zbog štrajka advokata, od kojih je poslednji trajao četiri meseca.
Zbog reformi proces tri puta vraćan na početak
Na kraju pitanje je kako može da se oceni postupanje države u ovom procesu? Reformom pravosuđa slučaj je 2010. vraćen na početak, ali pošto još uvek nisu bili ispitani ni svi optuženi tada naneta šteta nije ni bila mnogo velika.
Međutim, 2013. kada je proces bio u završnoj fazi i kada su se izvodili dokazi, a čak i sudija Bojković u svim medijima najavljivala da do kraja godine očekuje prvostepene presude, slučaj je ponovo vraćen na početak zbog izmene Zakona o krivičnom postupku.
To se ponovo desilo u januaru 2015. kada je Visoki savet sudstva doneo odluku da se u svim sudovima imenuju novi porotnici, pa je već upitno govoriti o tome ko snosi najveću krivicu zato što se proces ponovo nalazi u fazi izvođenja dokaza.
Epilog ovog maratonskog suđenja za sada je sledeći. Ove godine će nastupiti apsolutna zastarelost za poslednjih 10 optuženih kojima se stavlja na teret zloupotreba službenog položaja i davanje mita, pa će se na optuženičkoj klupi i zvanično naći samo profesori koji se terete za primanje mita.
Relativna zastarelost za ovo krivično delo nastupa posle 15, a apsolutna posle 30 godina, pa verujemo da će sudija Bojković do tada doneti neke presude, bilo osuđujuće, bilo oslobađajuće.
TUŽILAŠTVO ODUSTALO OD GONjENjA OLIVERA ANTIĆA
Različiti aršini Republičkog tužioca
U postupanju državnih organa u slučaju „Indeks“ posebnu pažnju izaziva izuzeće smederevskog tužioca Zorana Antića u slučaju Olivera Antića, tada profesora Naslednog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. To je jedini zahtev za izuzeće koji je prihvaćen u ovom slučaja, posle čega se odustalo od krivičnog gonjenja Olivera Antića.
Sve je počelo saopštenjem VD tužioca u Smederevu u kome je naveo da poziv na seminar na kome će predavati optuženi Oliver Antić i Emilija Stnković smatra „neprimerenim činom i pritiskom na Tužilaštvo“.
Branilac Olivera Antića je odmah, sumnjajući u nepristrasnost svog kolege, podneo zahtev za njegovo izuzeće, jer je navodno svojim stavom narušio pretpostavku nevinosti. Republički javni tužilac Slobodan Radovanović je usvojio zahtev i za Olivera Antića od tog trenutka je nadležno postalo tada Okružno tužilaštvo u Beogradu.
Međutim, problem je što je takvo pravo uskraćeno Emiliji Stanković, jer je Republički tužilac odbio njen zahtev za izuzeće. U rešenju se navodi da se u njenom slučaju imala u vidu činjenica da se Oliveru Antiću stavlja na teret izvršenje jednog krivičnog dela, da je radnja izvršena u Beogradu, dok se ona tereti za više krivičnih dela koja su povezana sa drugim optuženim, pa bi usvajanje njenog zahteva otežalo vođenje postupka i vodilo ka njegovom odugovlačenju.
Na kraju obrazloženja stidljivo stoji i da postupanje Okružnog javnog tužioca u Smederevu u odnosu na optuženu nije dovelo u sumnju njegovu nepristrasnost. Opravdano je pitanje kako jedno isto saopštenje za jednog optuženog znači kršenje pretpostavke nevinosti, a za drugog ne? U Republičkom javnom tužilaštvu nismo mogli da dobijemo odgovor na ovo pitanje, pa smo se obratili profesorki Vodinelić.
– Ovo pokazuje da se Republički javni tužilac na jedan način odnosio prema jednom, a na drugi prema drugom optuženom. Ili je tužilac morao da bude izuzet u oba ili ni u jednom slučaju. To da li se nekom stavlja više ili jedno krivično delo na teret nema nikavne veze sa nepristrasnošću, već pokazuje različite aršine u odlučivanju, objašnjava naša sagovornica.
Tužilac iz Beograda je zatim dostavio sudu u Smederevu rešenje u kome se kratko navodi da odustaje od daljeg krivičnog gonjenja Olivera Antića. Ni u ovom tužilaštvu nismo mogli da dobijemo odgovore na osnovu čega je samo protiv njega obustavljen postupak.
– Ako postoje sumnje prema drugima, nema objektivnog razloga da ne postoje prema njemu. Čak i da je razlog za izuzeće Zorana Antića bio opravdan postoji mnogo gradova i tužilaštva gde je suđenje moglo da se nastavi. Da li možemo da obezbedimo ravnopravnost građana pred zakonom ako pri jednom istom činjeničnom stanju jedan javni tužilac u Smederevu misli da postoje osnove sumnje, a javni tužilac u Beogradu misli da nepostoje? Tu onda nema jednakosti pred zakonom, zaključuje gospođa Vodinelić.
Da podsetimo, posle odustajanja od krivičnog gonjenja Oliver Antić je u junu 2012. imenovan za savetnika predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a od 2015. godine je ambasador Srbije u Portugaliji.
Оva priča je nastala u okviru projekta „O čemu Srbija ćuti?“ Slavko Ćuruvija fondacije, koji se realizuje uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Američkih Država. Stavovi izneseni u članku ne odražavaju nužno stavove ovih organizacija.
