Odrastao u sajdžijskoj i zlatarskoj porodici, Bečejac Tamaš Lastović (64) od detinjstva gotovo da nije ni morao razmišljati o tome šta će biti kad poraste.
Naučeno od oca Ištvana, preneo je sinu Gaboru, koji je nastavio porodičnu tradiciju. Međutim, Tamaš je vremenom postao i birtaš.
-Ja sam znanje „krao“ od oca Ištvana, dok je brat Đerđ kod tatinog kolege isti zanat učio u Subotici. Kad je tata otišao u penziju, brat i ja smo nasledili razrađenu radnju, objašnjava Tamaš Lastovič.
Retki su trenuci opuštanja u „Largosu“ | Foto: Vlastimir Jankov
Međutim, kad su sredinom devedesetih godina zidali novu kuću u atraktivnoj Zelenoj ulici s lokalima, utvrdili su da je jedan višak, pa su rešili da otvori poslastičarnicu i restoran. Ispostavilo se da je ugostiteljstvu sa zlatarstvu zajedničko što su oba „zlatni zanati“.
-Moj tast Ištvan Kiralj bio je jedan od prvih bečejskih posleratnih privatnih ugostitelja još od šezdasetih godina prošlog veka i bez njegove pomoći ništa nebismo postigli. Jer, bar godinu dana je on dolazio iz Subotice četvrtkom i vraćao se nedeljom po podne. Uvodio je mene u posao, osoblju davao potrebna uputstva, tako da je „Largos“ ubrzo postao omiljeno mesto za izlazak sugrađana. Supruga Eržika je, uz moju pomoć, preuzela zlatarsku i sajdžijsku radnju i sve je profunkcionisalo, ima čime da se pohvali sagovornik Tamaš.
Pre tri godine je otišao u penziju kao ugostitelj, mada je čitav život, zapravo, bio cenjeni zlatar i sajdžija.
-Drago mi je što su naša deca nastavila porodičnu tradiciju. Stariji sin Gabor ima zlatarsku i sajdžijsku radnju u Novom Bečeju i treća je genaracija porodične tradicije Lastovič, dok je mlađi Arpad preuzeo brigu „Largosa“. Tako je ostao u struci, jer je u Budimpešti završio na Oksfordskoj školi Smer turizma i postao treća generacija ugostitelja s majčine strane, ponosno naglašava Tamaš.
Uz sve poslove od kojih se leba jede, lov je bio i ostao njegova stalna pasija, pa kad o njoj priča, oči mu zasijaju. Pogotovu što ima o čemu da pripoveda.
-Počeo sam da lovim 1980. godine i nakon penzionisanja imam daleko više vremena da se tome posvetim. Ali, ne da špartam po ataru ili dreždim na nekoj od čeka, već se angažujem u Lovačkom udruženju Bečej i šire. Lane sam četvrti put izabran za njegovog predsednika, drugi mandat sam u Upravnom odboru Lovačkog saveza Vojvodine, a član sam Skupštine Republičkog, veli Tamaš.
Da bi Udruženje normalno funkcionisalo i bogati lovni potencijal zadovoljio potrebe komercijalnog lova od kojeg lokalno Udruženje praktično i živi, neophodno je mnogo toga uraditi na stvaranju preduslova za optimalan odgoj divljači na prostoru od 26.000 lovno produktivnih hektara.
-Ko u lovcima vidi istrebljivače divljači grdno greši. Svako udruženje lovi planski, a kad se primeti da neke divljači ima manje, ustanovi se lovostaj. Za trofejni lov srndaća važi posebna selekcija. Uz to, zimi se divljač hrani da lakše podnose nisku temperaturu i glad. Kad nema izbora, divljač jede šta god nađe, a ako pojede kvarnu hranu, to je ubojitije od bilo kakvog metka. Zato lovci redovno iznose kvalitetne namirnice i postaju joj jedini prijatelji, objašnjava Tamaš Lastovič.
Nema za njega „praznog hoda“. Samo što je završena zimska sezona brige o divljači, stupio je aktuelni trofejni odstrel srndaća, potom gaje mlade fazančiće u Fazaneriji i kasnije ih puštaju u lovište, onda sledi letnja lovna sezona, pa priprema za tradicionalnu manifestaciju „Dani lovačkog udruženja“ početkom septembra.
