In memoriam: Momir Moša Sekulić (1929 – 2016.)
Čika Moša iz Bačkog Gradišta nije dočekao da 26. januara proslavi 87. rođendan, ali je sudbina htela da, baš, na taj dan, u prisustvu velikog broja suseljana, bude sahranjen. Stariji Bečejci se sećaju Momira Moše Sekulića kao vrsnog trubača i saksafoniste sa igranki pedesetih godina prošlog veka, Bačkogradištanci kao vrednog paora, osnivača duvačkog orkestra, seoskog hroničara… Zaslužio je čika Moša da ga se prisetimo, pa sam, umesto klasičnog „In memoriama“ odlučio da ponovim tekst koji je objavljen u novosadskom Dnevniku 8. novembra 2011. godine s naslovom – Nismo selo bez prošlosti i vrednosti.
Nismo selo bez prošlosti i vrednosti Na nedavnoj komemoraciji povodom Dana oslobođenja Bačkog Gradišta, među tridesetak prisutnih sedih glava, markantnošću i vedrim duhom izdvajao se najstariji među njima Momir Sekulić, poznatiji kao Moša. Od rođenja 1929. godine vezan je za svoje Bačko Gradište, pa je razumljivo što je došao na evociranje uspomena iz vremena ranog dečaštva. Samo par dana kasnije, iako je bilo prohladno vreme i on se kreće uz pomoć dve palice i bicikla, Mošu smo sreli i na opštinskom fudbalskom derbiju između njegove Vojvodine i komšijskog Bečeja. Interesuje živu legendu Bačkog Gradišta sve, a ima šta i da kaže.
– Ne znam odakle da počnem da pričam, jer meni je u ovim godinama sve zanimljivo i, što je vrlo bitno, još uvek se svega jasno prisećam. Mnogo vremena bi nam trebalo da „pretresemo“ sve što bih imao da kažem, a i pitanje je da li je za vaše čitaoce sve zanimljivo. Zato, tu sam. Pitajte, a ja ću da odgovaram, rado se prepustio prohujalom vremenu Moša Sekulić. Ipak, prepustili smo ulogu vodiča kroz prošlo vreme čika Moši. Znao je on da će tako biti, pa je pripremio scenario. Iako, kako kaže, bez škole i odvajkada paor po zanimanju, Moša je spreman da satima zanimljivo priča.
– Ne samo da pričam, već i da sve to, najčešće, dokumentujem. Jer, mnogima moje priče izgledaju nestvarno. A ja onda počnem da vadim fotografije, beleške, knjižice s notama… Imam dokumentaciju da bi mi i pojedini arhivi pozavideli, šeretski će Moša dok vadi papire. Ova sveska Vam je, čika Mošo, baš stara i pokisla je svojevremeno, pokazujemo na knjižicu punu nota i vidljivim flekama od vlage.
– Pokisla da, smeška se Moša i dodaje, al ne od kiše, već rakije kajsijare. Kada sam pedesetih godina svirao u Bečeju na igrankama, stavio sam u kožnu tašnu, uz beležnice s notama, litru rakije i kako sam putovao biciklom po truckavom putu pampur iz flaše je ispao i, umesto nas muzičara, note su se „opile“. A onda, kao na traci, servirane su nam informacije o posleratnom muzičkom životu Bečeja i Bačkog Gradišta. Jer, Moša je svirao trubu i saksofon na igrankama u bečejskom Domu armije, Domu omladine i drugim mestima. – Znam šta ćete me pitati. Otkud to da sam postao trubač, kada je u selu bilo toliko tambura, a nijedna truba. Znate, pre rata u Bačkom Gradištu se seoska slava, Preobraženje gospodnje, 19. avgusta naveliko slavila. Dolazilo je po četiri-pet orkestara iz Šapca. Među njima je bio jedan trubač, čiji me je rad prstima opčinio. Samo sam u njega gledao i sanjao da i ja zasviram trubu. Kad oćeš, došlo ratno vreme i još teža situacija. A ja sam i dalje čeznuo za trubom. Imao je brat tamburu, ali nije me privlačila. Truba, i samo truba, bila mi je u glavi. Pročitali smo u knjizi Bečejca Zoltana Čorbe „Ko to tamo svira ?“ da ste 1946. godine na neobičan način došli do toliko željene trube.
– Da, išao sam da prodam žito u Čurugu, kad kraj vetrenjače deca dobaciju trubu kao da je lopta. Pitam čija je, a jedan deran kaže da mu je tata doneo iz rata. Nađem čoveka i odmah sam je kupio, ali su tek onda naišle muke. Po ceo dan sam, čuvajući stoku na okolnim pašnjacima, duvao u trubu, ali nisam uspevao da je „provalim“. Međutim, upornost se isplatila, pogotovo kada se iz vojske vratio meštanin Svetozar Cveta Vojnović, koji je znao da svira trubu. A kada sam jedanput čuo moj zvuk trube, svakim danom sam napredovao, pogotovo od kada sam se opismenio notama. Tako je bilo desetak godina, a onda sam uspeo da kupim i saksofon. Niko srećniji od mene. Krao sam znanje od koga sam stigao. Najviše od Atile Raca i Ferenca Šimovića, tada nastavnika u bečejskoj Muzičkoj školi, priznaje Moša. Po onoj narodnoj: „Nije znanje znanje znati, već je znanje, znanje dati“ prihvatili ste se posla da, posle višegodišnjih svirki u Bečeju na igrankama, osnujete duvački orkestar za sahrane u Bačkom Gradištu .
– Prihvatio, a da nisam imao pojma u šta sam se upetljao i koliko je to mukotrpan posao. Pre toga moram da naglasim da je Bačko Gradište imalo još 1923. godine duvački orkestar od osam članova, da je u vremenu od 1942. do 1944. godine bio drugi duvački orkestar pod vođstvom belogardejca grofa Ivana Kankrina, čija je žena bila doktorka u Bačkom Gradištu. Kako je bio vrli prijatelj s Novosađaninom Jaroslavom Vojtehovskim, koji je bio kompozitor i aranžer, imali su kvalitetan repertoar. Znajući to, smatrao sam da bi valjalo opet da imamo nešto slično i osamdesetih godina prošlog veka uvalio sam se u posao koji nisam ni mogao da zamislim koliko je težak. Tu je čika Moša malo zastao, nasmejao se i nastavio priču.
– Ja, koji nisam imao ni dan muzičkog školskog obrazovanja, sada sam trebao da učim druge da sviraju po notama, da pišem za svakog člana orkestra, a bilo ih je više od dvadeset, note iz njegovog tonaliteta, da naučim harmoniju, kako bi muzika mojih učenika bila skladna, da pišem aranžmane za duvače, gde svako svira po svom, a da ukupno lepo zvuči. Ta, učio sam dobošara da bude notalista i kako da hoda dok lupa u doboš. Ali, samo je tako mogao da funkcioniše duvački orkestar u našem selu. I funkcionisao je. Iako sam vremenom mnogo naučio, za sebe sam uvek govorio da sam muzičar amater, ali sam se profesionalno odnosio prema obavezama. Sve dok nisam 1997. godine morao na operaciju kičme. Pet meseci sam proveo u bolnici i sve je, kao i prethodna dva duvačka orkestra u Bačkom Gradištu, otišlo u istoriju, sa određenom dozom sete govori, ali ne završava svoju priču Moša Sekulić. Kasnije su stigle još tri operacije, ali narušeno zdravlje nije sputalo čika Mošin entuzijazam.
– Oduvek sam bio na neki način hroničar sela. Sakupljao sam raznu dokumentaciju, pa je bilo vreme da to pokažem javnosti. Darovao sam seoskoj biblioteci određeni broj dokumenata iz 19. i 20. veka, gde sam na par panoa slikama i rečima preneo deo istorije Bačkog Gradišta. Nije samo postojanje duvačkog orkestra bilo kulturno dobro sela. Imali smo mi i četiri hora od kojih je Prvo pevačko crkveno društvo osnovao je još 1897. godine pod vođstvom učitelja Dušana Gucunje, koji je 1904. godine osnovao i Veliki tamburaški orkestar sa 20 članova i, slobodno se može reći, bio je otac srpske kulture u selu. Kao i svaki meštanin voleo sam i cenio sport, te ponosno mogu da istaknem da su prvu fudbalsku loptu u selu doneli 1909. godine Isa Knežević i hidroinženjer Varga, a 1913. godine je klub već počeo da se takmiči. Tu su slike iz stonog tenisa, koji je kasnije proslavio selo, sa gostovanja reprezentacije Kine, Mađarske, SSSR.
Ima i dokumenata iz likovnog stvaralaštva. Eto, sve me to zaokuplja u ovom poznom životnom dobu i sistematizujem određene stvari kako bi mladež videla da nismo selo bez prošlosti i vrednosti, rekao nam je na kraju razgovora Momir Moša Sekulić.
