Protiv trgovaca koji su podizali cene vode i namirnica tokom vanrednog stanja podneto je stotinak prijava. Na oskudicu, odnosno veliku potražnju, tržište je reagovalo zapravo najprirodnije moguće, famoznom liberalnom nevidljivom rukom, preciznije rečeno, nevidljivom desnom rukom u tuđem levom džepu. Država pri tom proganja sitne derikože, dok one veće, od nacionalnog značaja, i štete, ne samo da toleriše (mediji, recimo, navode da je i kompanija Vuka Hamovića pokušala da se omasti tokom vanrednog stanja nudeći državi znatno skuplju struju, ali, razume se, zbog nepristojne ponude nije trpela sankcije), nego ih decenijama izravno protežira.
Otkud inače toliki monopoli u našoj privredi, i posledično više cene i niži kvalitet robe?! Bogaćenje na tuđoj muci, pa i nesreći, princip je planetarne ekonomije, a u današnjoj Srbiji posebno ogoljen. Otud Vučićevo zgražavanje nad moralnim posrnućem tamo nekih lokalnih trgovčića, dok previđa, a zapravo, kao vlast, osigurava pohlepu kompanija i banaka, odnosno ekonomskog sistema kao takvog, predstavlja tešku prevejanost. Na žalost, i sam narod je, usled političke obnevidelosti, skloniji da moralistički šiba pojedinačne nepodopštine pre nego logiku profita koja mu se čini kao prirodna datost, upravo nužnost.
Društveno – ekonomska stvarnost je, misli se, takva kakva jeste, rđava ali i neumitna, te nam je naprosto potrebno više morala kako bi život postao podnošljiviji, kako bi se postigla kakva-takva ravnoteža (crkva takođe promenu stvarnosti vidi jedino u apelu na pojedinačnu moralnu svest). Razlog opšteg zgražavanja nad lakomim trgovcima je, međutim, i to što su ovi izblatili besprekorno svetlo lice Srbije uzdignutog čela dok se borila sa poplavama. Naime, u kontekstu opšteg patriotskog zamaha i euforije koji su nastupili, ovi trgovci nisu predstavljali samo pohlepne preduzetnike (kakvih ima svuda i uvek), već prevashodno one koji sramote svoju naciju koja se diže, kao što ni takozvani ljudi dobrog srca (kojih takođe ima svuda i uvek), nisu predstavljali tek one koji pomažu, već prave ljude, istinske Srbe, neretko i narodne heroje. Pomoću „malo više“ morala i patriotizma, međutim, ne mogu biti prevladana protivrečja naše stvarnosti. Imajući u vidu siromaštvo, napokon, činjenicu da ljudi svakodnevno umiru jer država nema novca za njihovo adekvatno lečenje, mi se nalazimo u vanrednom stanju koje je permanentno (a ne tek kada ga država odluči proglasiti).
Moral, kao i nacionalno uzdizanje, ovde funkcionišu pre kao nadomestak, kao kratkotrajno i kampanjsko krpljenje. Sutra će se, naime, stvari vratiti u normalu, i heroji će ponovo postati obični, mali, sebični ljudi, iako potrebe za pomaganjem bližnjem (i daljnjem) neće biti ništa manje. Uostalom, među ljudima koji su se priključili patriotskom zamahu, pa čak i među onima koji su iz autentičnog altruizma pomagali drugima, ima i onih koji su inače barabe, koji, recimo, beskrupulozno eksploatišu druge – ljudska priroda naprosto dozvoljava takvu doctor – džekil – mister – hajd akrobatiku.
Voda će se, dakle, povući, kao što će se naposletku povući i pružena ruka, i umesto solidarnosti i saradništva ponovo će nastupiti sitnosopstvenički interes, egoizam i konkurencija. Srbiji, otud, ne trebaju nikakve duhovne obnove i moralna buđenja koja bi išla mimo društveno – ekonomskih promena. Potrebno je menjanje društva u kome ne samo da moral neće biti tek prigodna nadgradnja „čovek je čoveku vuk“ društveno – ekonomske osnovice, već gde neće ni biti potrebe za tolikim herojstvima i moralnim podvizništvima, s obzirom na to da će dobra biti pravednije raspoređena.
Ivan Kovač
Foto: Volonteri pomažu u čišćenju, izvor Fejsbuk
