Vaterpolo je čudna i atraktivna igra. Malo je ljudi koji mogu da je upražnjavaju, ali velika armija navijača obožava ovaj naporan sport. Valjda se tako identifikuju sa momcima u vodi. Za nas, nekada Jugoslovene, bila je čudna i iz razloga što smo bili olimpijski pobednici 1964. u Tokiju, 1984. u Los Anđelesu i 1988. u Seulu, svetski prvaci 1986. u Madridu i 1991. u Pertu, osvojili smo Svetski kup u Solunu 1987. i Zapadnom Berlinu 1989. godine, ali je u vitrinama VSJ nedostajao pehar namenjen evropskom prvaku. A prvenstva Starog kontinenta igraju se od 1926. godine u Budimpešti, uz napomenu da je Jugoslavija debitovala godinu dana kasnije u Bolonji.
Prvu evropsku medalju, bronzanu, osvojili su naši reprezentativci 1950. godine u Beču, već na sledećem evropskom šampionatu 1954. u Torinu bili su srebrni, ali nikako zlatni. Onda je stigla turbulentna 1991. godina. Hrvati su odbili da igraju za Jugoslaviju na jubilarnom 20. Evropskom prvenstvu u Atini. Svi su nas otpisali, ali tako nisu mislili Šoštar, Popović, Subotić, Zimonjić, Milanović, Jelenić, Vičević, Padovan, Uskoković, Gočanin, Ćirković, Rađenović, Ribić i Tadić sa Nikolom Stamenićem na klupi. Jedini nerešeni rezultat (14:14) zabeležili su u četvrtfinalnoj grupi sa Špancima, koje su u finalu pobedili sa 11:10. Na naredna dva evropska prvenstva, u Šefildu 1993. i Beču 1995, nisu igrali zbog sankcija prema našoj zemlji, potom su 1997. u Sevilji bili srebrni, a dve godine kasnije u Firenci, neočekivano, sedmi!? Dva su razloga što nam je malo ko davao bilo kakve šanse za najviši plasman na 25. šampionatu u Budimpešti 2001. godine. Prvi razlog je što su Mađari pred svojim navijačima želeli da zabeleže treći trofejni het – trik i osvoje ukupno 13 zlatnu medalju.
Drugi razlog je skroman plasman reprezentativaca iz Srbije i Crne Gore samo dve godine ranije u Firenci. Solidno se igralu u predkvalifikacionoj grupi, a onda je došao na red četvrtfinalni okršaj sa Slovačkom. Kao danas na aktuelnom 32. Evropskom šampionatu u Beogradu. Bio je to prvi međusobni okršaj dve reprezentacije. Naša selekcija je bila apsolutni favorit. Ali, još jedanput se pokazalo da su četvrtfinalni okršaji, po pravilu, neizvesni. Posle tri četvrtine niko nije imao prednost. Bilo je 2:2,2:2,1:1. Poveli smo u finišu sa 7:6, ali su Slovaci na 34 sekunde pre kraja izjednačili. Oko 5.000 domaćih navijača i naravno manja grupa Slovaka zvižducima su pokušali da dekoncentrišu naše momke, kako bi se igrali produžeci. Dobili smo igrača više, posle par sekundi šutirali i uzdrmali stativu, ali se lopta odbila do naših. Ponovo je Petar Trbojević bio asistent, a Dejan Savić tri sekunde pre kraja po drugi put na utakmici pogađa mrežu za polufinale.
Svesni su igrači bili ispoljenih slabosti, pa, gotovo, da nisu ni mogli da slave. A nije ni bilo vreme. Kao što ni sutradan protiv Hrvata (8:6) nije bilo vreme za slavlje, već tek posle finala protiv Italije (8:5) 24. juna 2001. godine u bazenu dunavskog ostrva Margit Siget. Drugo evropsko zlato krasilo je prsa Šoštara, Trbojevića, Kuljače, Zimonjića, Savića, Ikodinovića, Jelenića, Uskokovića, Ćirića, Šapića, Vujasinovića, Vukanića, Pekovića, Janovića i Šefika, koje je s klupe predvodio Nenad Manojlović. Tada je Dejan Savić tri sekunde pre zvuka sirene znao da nađe put lopti do mreže Slovaka, verujemo da će danas u ulozi selektora postavkom igre, opet, eliminisati Slovake i nastaviti put ka sedmom zlatu na evropskim prvenstvima.
Jer, u međuvremenu su naši dve godine kasnije u Kranju, kao Srbija i Crna Gora, i 2006. u Beogradu, prvi put kao Srbija, bili na najvišoj stepenici pobedničkog postolja. Isto su ponovili 2012. godine u holandskom gradu Ajndhovenu i dve godine kasnije u mađarskoj prestonici Budimpešti. Prilika za trofejni het – trik je velika, ali 2001. godina mora biti opomena. Prvo, jer smo teško izašli na kraj u četvrtfinalu sa Slovacima. Drugo, Mađari su tada bili apsolutni favoriti, ali se morali da se zadovolje bronzom.
Ipak, mi nismo Mađari!
