Od vrelog sunca tog letnjeg dana pre četvrt veka svi su tražili spas u vodi Velikog bačkog kanala kod Sombora. Svi osim jednog kršnog Dalmatinca, koji je tvrdoglavo odbijao da makar zagazi u vodu. Ne vidi se dno – ponavljao je. Mutna je voda, nije kao naše more. Imao je slobodu da se topi na suncu, kad tako želi, ali je svejedno dobio objašnjenje. Vidi, kanali i reke – to je naše more.
Mi u Vojvodini drugo nemamo. Somborska tromeđa, ili trijangla, gde se sreću dva kanala, u dečačkim očima oduvek je delovala kao ogromnog vodeno prostranstvo; možda ne baš kao more, ali onda makar kao jezero. Kad odrastaš pokraj kanala, nastaje povezanost s njim identična onoj koju imaju ljudi rođeni kraj mora. I, možda nije lep kao pravo more, niti toliko atraktivan, ali ne mora, mislili smo, nešto da bude more, da bi se, kad ti toliko mnogo znači, tako i zvalo. Uostalom, mi drugo more nemamo. Kad mi je pre nekoliko dana kapetan Dragan Apić, uspevajući da nadjača buku brodskog motora saopštio da se približavamo trijangli u blizini Vrbasa, srce je preskočilo. Na tom mestu započinje kanal Vrbas–Bezdan, koji vodi do iste one somborske trijangle sa koje sam u detinjstvu posmatrao brodove i zamišljao kako u njima plovim „vojvođanskim morem“.
Stojeći na pramcu 11 metara dugog komandnog broda „DTD 1”, već nakon svega par stotina metara od Srbobrana, odakle smo započeli plovidbu, dečačka zanesenost kanalima, obalama, mostovima, biljnim svetom… ispunila je telo i učinila ga otpornim na hladan i jak vetar koji nas je pratio čitavim putem. Hoće to kad se ispunjava davnašnji san. I kada shvatiš da u ljubavi prema ovdašnji vodama, nisi usamljen. Iza broda kojim krmari Dragan Apić rastegao se nepregledni, razuđeni konvoj brodića, učesnika 6. regate Voda Vojvodine. Zaplovili su iz Novog Sada 21. juna i tu će sutra završiti svoj 310 km dug put po Dunavu, Tisi i vojvođanskim kanalima. Među 70–tak plovila, uočavam posadu iz Hrvatske i Austrije, ali i zastavu Slovenije na običnom gumenjaku. Među regatašima znan kao Lala, sa brodom „Mali veseljak“ iz Vukovara, dolazi na regatu već petu godinu zaredom. Ta kombinacija, kaže mi, plovidbe velikim rekama i malim kanalima, koji imaju posebnu draž, čini ovu regatu posebnom. „U Hrvatskoj plovim po Dunavu, ali ne učestvujem u regatama, ali zato ovu ne propuštam“.
Od Srbobrana do Ruskog Krstura, gde se završavala dnevna etapa, ima svega 33 kilometra, ali se ipak putuje – satima. Plovila se kreću ne brže od 9 kilometara na čas. Regata nije trka, cilj je samo stići na krajnje odredište. I zato je takva prosečna brzina mera stvari: taman da se „žuri polako“ i da se stigne uživati u plovidbi. Zbog toga je tu, na kraju krajeva, i tih dvestotinak regataša. Iako poštuju autoritet kapetana Apića, komandanta regate, regataši su slobodni da se u novu deonicu otisnu i pre komandnog broda; strano im je održavanje nekakve formacije pri plovidbi, pa je uobičajeno da se čitavj konvoj otegne i na nekoliko kilometara.
– Nekima prija spora vožnja, neki iskoriste priliku da se okupaju… ma, nikome se ne žuri, stići će kad tad u Krstur, objašnjava mi kapetan Apić držeći striktno kurs po sredini kanala Bečej–Bogojevo. – Okupićemo se kod prevodnice Kucura, ali već vidim da će biti prevođenja u najmanje dve ture. U komoru prevodnice je optimalno da stane tridesetak plovila ovog tipa. Pored trapezoidnih železničkih mostova, preko kojih sve ređe prelaze vozovi, tih „starih, neofarbanih i neodržavanih starina“, kako ih je opisao moj sagovornik dok prolazimo ispod jednog od njih, i čudnih gvozdenih drumskih mostova, prevodnice i ustave su jedan od simbola vojvođanskih kanala. Prevodica i ustava kod Kucure nalazi se na 47. kilometru kanala, a izgrađena je još 1962. Nakon što je kapetan Apić s vrha uspešno „iznavigao“ plovila u formaciju „da stane što više“, prevodničar–ustavar Milan Štrbac započinje proces prevođenja plovila – iz kanala s nižim u kanal s višim nioom vode. Razlika u nivou je metar i po, i stoga se čitav posao punjenja komore okončava za pet i po minuta. Isto toliko je potrebno i za pražnjenje. – Za mene nema lepšeg trenutka od prevođenja brodova – veli Štrbac dok pogledom ispraća prvu turu regataša koji nastavljaju put Savinog Sela. – Dolazak plovila koji žele na drugu stranu – to za mene znači susret s ljudima, prilika za razgovor, upoznavanje, mogućnost da saznam. Na ovoj prevodnici radi već 34 godine. Iznenađuje me, priznajem, odgovorom na pitanje voli li svoj posao.
– Volim, baš ga volim – naglašava 61-godišnji Štrbac. – Danas, istina, nema toliko prevođenja kao nekad; evo, ove godine samo 75, a pre 20 ih je znalo biti i duplo više do ovog perioda, ali to je moj život. Sad kad prođe ova regata, možda mi niko neće doći i čitavu nedelju, možda i duže od toga… ali, šta da se radi – ispoveda mi se sagovornik kojeg prekida gromki glas kapetana Apića. – Mile, biće i trećeg prevođenja, njih nekoliko je baš zaostalo, milim da se jednom pokvario motor. Oči prevodničara zasjaše. I tako kod svakog novog prevođenja. Tog dana čak tri puta. A svako mu punjenje komore ispunjava srce. Barem tog dana, u tome ne zaostajem za njim: do te tačke prošli smo dve trijangle a onda sam prvi put u životu iskusio brodsku prevodnicu. A čekala nas je još jedna trijangla, ona gde se ukrštaju kanala Bečej-Bogojevo i Kosančić-Mali Stapar. Na ulasku u potonji, kapetan naglo smanjuje brzinu. Taj kanal ne samo da je uži od onog koji smo napustili, već je i značajno plići. Nije plovan za veće brodove, funkcija mu je isključivo da skuplja suvišnu vodu, upoznaje me kapetan. To je možda i najvažnija funkcija kanalske mreže u Vojvodini, čije su temelje postavila braća Kiš prokopavanjem Velikog bačkog kanala pre više od 200 godina. Mogućnost navodnjavanja ne koristi se, avaj, u punom obimu; turistički potencijal je takođe ogroman, ali je sve to još u povoju i popularizacija vojvođanskog mora u te svrhe osnovni je cilj regate u organizaciji Voda Vojvodine. U Ruskom Krsturu, po izlasku iz svog brodića „Aca“, upoznajem Ljubicu Pantelić iz Novog Sada. Ona i muž Aleksandar, inače lekar regate, uzeli su godišnji odmor da bi učestvovali u ovoj regati.
– Ovo je naš godišnji, naš odlazak na more, ali ovo vojvođansko – kaže mi Ljubica.
– Nama je ovo bolje od odlaska na klasično letovanje. Znate, neki vole da odu na more i da se sunčaju, a mi, evo već 15 godina, da plovimo rekama i kanalima i da se družimo, da upoznajemo nove ljude i nova mesta. Kad bismo došli autom do Krstura ili nekog drugog mesta duž maršrute i upoznali divne ljude i lokalne znamenitosti? Reči ljubavi za vojvođansko more. I to, rekao bih, ne samo zato što drugo nemamo.
Kanal je pravi život
Mašu nam pecaroši i poneki fotografišu mobilnim telefonima. Jesmo im narušili mir, ali se toliko plovila ipak ne viđa često, a kamoli svaki dan. Da nema pecaroša, kanalske obale bile bi još sablasnije puste. Ostavljaju kanali utisak odbačenosti, nekog viška s kojim izgleda ne znamo šta ćemo. Osim kada treba u njih ispustiti toksične materije iz fabrika, za to su, je li, pogodni. No, i to je, srećom, izgleda prošlost. Tako mi kaže kapetan Apić. Boli ga kada se neko tako ophodi prema kanalima. Plovi njima već 25 godina i poznaje ih u dušu, svaki njihov kutak. Za njega je kanal život, i sigurno bi mogao da napiše takvu pesmu.
Izvor: Dnevnik
