Darinka Ostojić radi više od pola veka i nije joj teško

Više od 4.000 članova bečejskog Udruženja penzionera u Bečeju, bar jedanput godišnje, kad dođu da plate članarinu, sretnu se s blagajnicom Darinkom Ostojić, stalno nasmejanom i predusretljivom, koja im objašnjava kakve sve pogodnosti imaju. Ispisnici tad i ni ne pomisle da je Darinka načela osamdesetu.

– U penziju sam otišla 1. januara 1993. godine sa 53 godine života i 35 radnog staža, s neizbežnim osmehom priča Darinka Ostojić. Završila sam srednu ekonomsku školu i odmah počela da radim u Prvoj obućarskoj zadruzi, potonjoj fabrici obuće „Nova moda“. Posle dve godine, prešla sam u Stolarski kombinat i ostala narednih pet godina, a onda sam u PIOR-u, sve do penzije, čak 27 godina bila kontrolor isplate penzija. Mnogo sam volela taj posao. I danas se rado sećam tog perioda. Jedva sam čekala da svane, kako bi što pre stigla u kancelariju i počala da radim.

Izdržala je godinu bez profesionalnih obaveza, a pošto je pevala u Bečejskom horu kao prvi alt (1981- 1997), rado je prihvatila da bude zamena sekretarice u Muzičkoj školi.

– Bila su to zaista lepa vremena. Jeste dirigent Milenko Šustran bio zahtevan, ali je obezbeđivao brojne nastupe. Putovali smo često, po zemlji i inostranstvu, učestvovali na smotri horova Srbije u Leskovcu, Vojvodine u Rumi, na Mokranjčevim danima u Negotinu, a nezaboravni su nastupi u mađarskom gradu-pobratimu Seksardu, zatim turneja po Nemačkoj, te radio i TV snimanja… Sećam se januarske pripreme na moru. Sve nam je bilo plaćeno, a mi smo se pripremali za nastupajuću sezonu, s nostalgijom pamti Dara svoje umetničke godine.

Posle Muzičke škole i pauze od godinu dana, pozvao je direktor Radovan Vujović i bila je sedam godina sekretar ŠOSO „Bratstvo“ za decu s posebnim potrebama.

– Od 2011. sam blagajnik našeg udruženju penzionera. Relativno rano, sa 47 godina, ostala sam udovica, sin i ćerka su već bili odrasli, nisam imala mnogo porodičnih obaveza, pa mi je odgovaralo da ostanem u ustaljenom ritmu, radim i budem u kontaktu s ljudima, neumorna je Dara.

U mladosti je ona bila ne samo pevačica, nego i gimnastičarka i rado je odlazila na treninge u DTV Partizan.

– Pripremala sam se za višeboj i na svim spravama radila, parterne su mi vežbe, jer sam bila elastična, najviše odgovarale, razboj bio omiljena disciplina, pa sam stigla do Zagreba, Maribora i mnogih drugih gradova se i ne sećam… Iako mi greda nije bila specijalnost, osvojila sam jednom prvo mesto na srednjoškolskom prvenstvu Vojvodine, prepričava Dara svoju svestranu i bogatu biografiju.

Uglavnom je svakoj ženi dosta šporeta u sopstvenoj kući, pa su retke na kulinarskim takmičenjima. To prepuštaju muškarcima, da leče komplekse.

-Meni je svejedno gde kuvam, samo da je dobro društvo. Sećam se zajedničkih proslava u PIOR-u, gde smo znale brzo da se dogovirimo šta ćemo za novogodišnje, osmomartovske i druge svečanosti. Jednom smo organizovali zajedničku proslavu Dana žena sa SIZ-om za zdravstvo, pa nas je bilo oko 80. Na meniju se našla riblja čorba i pekao roštilj. Bila sam glavnokomadujuća, uz pomoć koleginica, svi su bili siti i zadovoljni. Išla sam kasnije na nekoliko gastro manifestacija, uglavnom da krčkam riblju čorbu i gulaš, pa i sa ovih mojih, gotovo, „osam banki“ u krštenici ne bojim se nikoga s varjačom u ruci, ne da se Dara.