Nakon samo par sati spavanja čujemo lavež.
Pas koji dežura na parkingu lajao je na neke ptice sa druge strane ograde. Iako nam nije prijalo ovakvo buđenje, bili smo nasmejani gledajući kucu kako trčkara uz ogradu i pokušava da vija ptice. Za danas nam je preostalo 50-ak kilometara puta ne bismo li došli u Astrahan i smestili se. Za prethodna četiri dana prešli smo više od 2.500 kilometara i osećamo umor, a do Bečeja nas deli još 4.500, pa bi bilo dobro da se danas dobro odmorimo. Od kad smo krenuli iz Srbije maksimalno se trudimo da poštujemo sve saobraćajne propise, a uz fer vožnju ipak bivamo zaustavljeni po koji put. Razlog zašto smo interesantni saobraćajcima je da smo stranci i vozimo njima čudan auto. Kada nas gledaju iz daljine ništa ne signaliziraju, ali kad im se približimo na nekoliko metara onda brzo mašu palačinkom ne bi li nas zaustavili. Takav scenario desio nam se i ovog jutra.
Simpatičan saobraćajac nam u poslednjem trenutku naređuje da stanemo. Mi smo skroz opušteni jer sve što traže od papira mi imamo. Da ne kažemo da imamo i višak prve pomoći, trougao, prsluk i ostalih obaveznih stvari. Nismo vam spominjali, ali u Kazahstanu smo isto naletali na patrole i policajci kao da žele da vas prvo upoznaju, a onda tek kažu šta ste skrivili. Ista situacija se ponavlja sada, pa se upoznajemo odmah po zaustavljanju. Da bi održali komunikaciju opuštenom pitamo saobraćajca „kak on zdjela“, „kakvi su dorogi“, „Serbi i Rusi su braća“. Bacajući nekoliko pogleda na naše pasoše i Rinovu saobraćajnu, uz osmeh nam govori da možemo da nastavimo put.
Iako se često ljudi pravdaju kad ih policajci zaustave, nama su se ovi susreti mnogo dopali. Svaki je bio zanimljiv na svoj način, a jedino što žalimo jeste što ne možemo da se slikamo sa njima. U jutarnjim satima stižemo u Astrahan, pronalazimo odličan hostel i ponovo dobijamo celu sobu za nas dvojicu. Kada smo se osvežili ispod tuša ni jednom od nas dvojice se nije spavalo. Zato odlučujemo da odemo nešto da prezalogajimo i taman će nas sunce malo umoriti. Kako smo prognozirali, tako je i bilo. Po najvećem suncu proveli smo sat vremena što nas je taman pripremilo za poslepodnevnu dremku. Ako za petočasovno spavanje može da se kaže dremka. Kada smo predveče ustali proveravamo da li smo dobili odgovor od Azerbejdžana. Otvaramo mejl i vidimo super vesti. Odobrene su nam vize što znači da je sledeća stanica Baku. Da ne bismo kasnije zaboravili odmah štampamo elektronske verzije vize i kopiramo dokumente koje ćemo morati prikazati na granici. Informacija o dobijanju vize nam mnogo znači, jer sada možemo detaljno isplanirati svaki dan i rutu do kuće. Bacamo se na posao i čitamo mnoštvo članaka o bezbednosti na ovim prostorima, gde su dobri putevi, kako je voziti preko Kavkaza i slično. Ova aktivnost nam je oduzela malo više vremena, ali nigde nema temeljne pripreme na brzinu. Vremenski smo baš blizu završetka ovog putovanja, a gledajući mapu to i nije tako. Računajući koliko vožnje je ispred nas, graničnih prelaza i usputnih stanica, svesni smo da ćemo malo probiti rok. Od početka avanture plan nam je bio da se vratimo 20. juna, ali ćemo u Srbiju zakasniti koji dan,tačnije dva. Nismo baš zadovoljni što nećemo održati reč.
Ali, kada smo sumirali da smo na nekim mestima imali zadržavanja na koja nismo mogli uticati, bilo nam je malo lakše. Pošto smo u Rusiji, imamo njihovu sim karticu, a samim tim i pristup internetu kroz ovu zemlju. Međutim to neće biti slučaj sa drugim zemljama i zbog toga na nekoliko papira pišemo sve potrebne informacije – šta obići u kojim gradovima, koje granične prelaze koristimo, udaljenost između većih gradova, aktuelne cene goriva i valutne kurseve. Kada smo se detaljno spremili bilo je idealno vreme da odemo u šetnju. Veče je polako počelo da pada i napolju je bila podnošljiva temperatura.
Taman pre zatvaranja Kremlja u Astrahanu, uspeli smo da se malo prošetamo između njegovih zidina. Požurujemo da izađemo kako ne bismo ostali zatvoreni i upućujemo se ka najdužoj evropskoj reci. Šetailšte na obali Volge sjajno se sređeno. Mnoštvo restorana, štandova šećernih pena, kokica i kioska prostiru se celom dužinom šetališta. Izgleda da građani Astrahana zaista vole da provedu vreme ovde. Mnogi mladi ljubitelji automobila se skupljaju na parkinzima i razgledaju mašine, biciklisti koriste široku stazu za vožnju, a mogu se sresti i mnogi ulični svirači. Koračajući stigli smo do kraja šetališta i spomenika Petru Velikom. Upućujemo se nazad ka hostelu. Kada smo se vratili u smeštaj, devojke koje tu rade su nam saopštile da će nam ujutru spremiti doručak pred naš odlazak. Zaista lep gest sa njihove strane. Mi se vraćamo u naše odaje i pred spavanje još malo provodimo vreme na internetu. Za kraj dana poslednji put u Rusiji želimo jedan drugom laku noć.
