Nije u srodstvu sa nekada (ne)slavnim prezimenjakom, nisu ni iz istog kraja, jer je Bečejac Rajko Milošević (66) poreklom iz okoline Berana, ali obojici je funkcija predsednika, baš, legla. Prvi se uživeo u vođenju države, a drugi je više od dve decenije na čelu Skupštine stanara zgrade u ulici Stevana Doronjskog, u jednom mandatu prvog čoveka jugoslovenskih komunista.
-Ma, niko neće ovu „funkciju“, nudio sam, čak kumio komšije da se prihvate, ali nisu se ljudi dali prevariti, jadikuje Rajko Milošević.
Istina, prihvatio se pre par godina jedan komšija, opet zvučnog imena Slobodan, ali je ubrzo vratio fasciklu s papirima Miloševiću, uz obrazloženje da funkcija bolje ide uz njegovo prezime.
-Kad sam se prvi put prihvatio obaveze, bio sam mlađi i mislio sam da je to samo formanost, posle sam se penzionisao pa su me ubeđivali da ću sada imati mnogo više slobodnog vremena, a i oni će pripomoći. No, pomažu retko čak i kada sneg zaveje ulaz u zgradu pa ispada da nisam predsednik, već „momak za sve“. Ako se pokvare ulazna vrata, „ajde Rajko, ti to znaš, da ne plaćamo majstore“, kad nije u redu nešto s vodovodom ili strujom „ajde Rajko!“ Pre sam hausmajstor, nego predsednik. I kad je trebalo podići tužbu protiv nesavesnog podstanara u stanu koji je naše zajedničko vlasništvo, opet „ajde Rajko, ti si predsednik!“ Ajde, ajde, još samo da mi kupa gajde, pa da zasviram od muke, kiselo se nasmeja Rajko Milošević.
A njemu nikada lako nije bilo. Posle osmoljetke u zavičaju i odsluženog vojnog roka, stigao je 1971. godine u Bečej i bio radnik na imanju „Jezero“, u sastavu nekadašnjeg privrednog giganta PIK Bečej. Oženio se, ubrzo mu je supruga Radmila podarila sina Darka i kćer Darinku. Obaveze su narasle, pa odluči Crnogorac da se, uz redovan posao, obrazuje. Pre podne radio i već u tri po podne stizao do klupe tadašnje Mašinske škole. Tako četiri godine, ali vredelo je. Posle decenije rada u ataru, prešao je u fabrički pogon novoizgrađenog kolosa „Sojaprotein“ i tu ostao do penzije 2007. godine.
-Da mi nije bilo bubanja, ostao bih na njivi između redova kukuruza, repe, suncokreta i soje, veli Rajko. Ovako, bio sam smenovođa mašinskog održavanja i poslovođa alatnice u fabrici za preradu soje. Vremenom sam tu stekao svakakva znanje pa sam umem da uradim određene poslove, ne teške i ne često, da bih popunio porodični budžet. Svaki dinar dobro dođe, pogotovo jer treba dotirati kćer koja ne radi, a ima sina srednjoškolca i jednog pri kraju osmoljetke. Sin i snaja u Beogradu rade i njima je lakše sa našom unukom mezimicom, ali valja i njima pomoći.
Imali su Rajko i još nekoliko komšija – vlasnika garaža u naselju problem s lopovima, koji su mu jedne noći pokupili alat. Uverio se tada da jedino kod lopova nema povlastica. Svi su ravnopravni. Bilo da su predsednici, makar Skupštine stanara, električari, magistri, policajci…
