Bečejski sport je izgubio predanog sportskog radnika, prvog diplomiranog trenera fudbala u svom gradu, poštovanog pedagoga i cenjenog sugrađanina.
Brzo se gradom pročula vest da je u 89. godini preminuo profesor Milivoj Gajinović Gaja, do smrti najstariji živi fudbaler Bečeja, kasnije trener u matičnom klubu, uglavnom mlađih selekcija, ali se okušao i u seniorskom fudbalu. Čitav radni vek je proveo kao pedagog fizičke kulture u OŠ „Zdravko Gložanski“, a poslednjih sedam godina bio je direktor „zdravkovcima“. Sahrana Milivoja Gajinovića obaviće se u petak, 16. februara, u 13 sati na Pravoslavnom groblju u Bečeju. Smatrali smo da je tekst povodom dobijanja nagrade za životno delo u tradicionalnoj manifastaciji Saveza sportova opštine Bečej – Izbor sportiste opštine, koji je objavljen u novosadskom Dnevniku pre 11 godina, pogodan da u najkraćem predstavi profesora Gaju, te ga prenosimo u celini.
Nagrada za sportsko životno delo Bečejcu Milivoju Gajinoviću
Diplomirao fudbal, pa ga napustio
Milivoj Gajinović – Gaja (1935.) nije krio iznenađenje što se našao među laureatima na poslednjoj svečnosti povodom tradicionalne manifestacije Izbor sportiste godine opštine Bečej. Jer, od kako je 2000. godine, posle 41 godine radnog staža u istoj OŠ „Zdravko Gložanski“ bez ijednog dana bolovanja, otišao u penziju, nije u sportu, pa je bio siguran da su svi zaboravili na ono što je sa mladima proživeo. Ipak, jedna od nagrada za životno delo postala je njegovo vlasništvo.
– Prijatno sam iznenađen činjenicom da nisam zaboravljen. To je razlog što sam ovih dana počeo da vraćam film unazad i sećam se brojnih doživljaja u sportu, započinje priču profesor Gaja. Fudbalom sam počeo da se bavim početkom pedesetih godina i igrao sam do svoje 28 godine. Mnogo lepih trenutaka sam doživeo na terenu noseći dres Bečeja. Bilo je ponuda da pređem u jato „kanarinaca“, koje je formirao Hugo Ruševljanin, ali nisam želeo da napuštam Bečej. U vreme kada sam studirao, bio sam i član studentske reprezentacije Novog Sada, koja je dva puta bila državni prvak. Po okončanju igračke karijere, odmah sam započeo trenerski život. U prvo vreme sa mlađim uzrastom, a kasnije i sa seniorima. U školi sam imao siguran posao nastavnika fizičkog vaspitanja i tada se nije trebalo doškolovati za profesora. Ali, ja sam u 48 godini završio Fakultet fizičke kulture, radi dobijanja diplome trener fudbala. Tako sam postao prvi diplomirani trener fudbala u Bečeju s namerom da se ozbiljnije posvetim tom poslu. Ali, ubrzo sam shvatio da nisam toliko pokvaren da mogu da radim u našem seniorskom fudbalu. Radio sam i dalje s mlađim uzrastom, pa sa školskom košarkaškom ekipom za SOŠOV, bio angažovan u Atletskom klubu Bečej…
Kada je u pitanju škola, 33 godine je radio kao nastavnik fizičkog vaspitanja, povremeno je predavao i biologiju u večernjoj školi, a i, s obzirom da je bio rezervni oficir, odbranu i zaštitu. Poslednjih sedam godina rada u jedinoj školi bio je direktor „zdravkovcima“.
– Nisam bio siguran kako ću se prešaltovati na penzionerski život, pogotovo što sam imao operaciju srca, ali vreme je pokazalo da sam uspeo. Ranom zorom se pozabavim sa sitnom stokom koju gajim, kozom, krmačom s prasicima, morkama, potom skoknem do Doma penzionera i do podneva odigram partiju preferansa, a po podne se, zajedno sa suprugom Dragicom, posvetim bašti, gde gajimo razno povrće, imam malo i vinove loze, deteline za stoku…
Mnogi vam zavide na sportskoj krepkosti u osmoj deceniji života.
– To je stvar samodiscipline. Posle operacije srca moram da vodim računa o težini, pa sam uveo lunarnu dijetu u svoj život. To znači da nedeljno jedanput, kada je mesečeva mena, dan provedem samo na vodi. Kad god osetim glad, popijem čašu vode i to bude ukupno oko tri litra u tih 28 do 30 sati. Odlična terapija, treba je probati.
Sa prasicima se zna šta se radi, a koza i morke nisu baš česti u bačkim dvorištima.
– Poneko prase završi u zamrzivaču, ali većinu prodam, morčija supa je poseban specijalitet, a držanje koze sam nasledio od mog oca. U stvari, ranije smo kupovali mleko u komšiluku, pa kada ga više nije bilo otac je shvatio da je lakše držati kozu i imati uvek mleka. Ja sam nastavio. Lane mi je uginula koza koja je davala sedam litara mleka dnevno. Svakih osam sati sam morao da je muzem, pa je jedna od muža bila u ponoć. Bilo je mleka, sira… Za bronhitis je kozije mleko pravi melem. Kada sam lane čistio baštu od kupusa, najela se, nadula i uginula. Imam sada novu kozu, dobio sam dva jareta, koji završe kao i prasici u zamrzivaču, završava svoju penzionersku priču profesor Gaja.
