U Loznici, kao i u još 29 opština i gradova širom Srbije, tokom proleća i leta 2025. Održane su fokus grupa na kojima se razgovaralo o javnim nabavkama, a u pomenutom gradu i o prvim iskustvima sa projektom javno-privatnog partnerstva u oblasti prevoza. Učesnici su ocenili da ovakav model može biti inovativan, ali su upozorili da složeni tehnički uslovi (tip vozila, GPS oprema, video nadzor) obeshrabruju manje ponuđače. Takođe je istaknuto da lokalni antikorupcijski plan i dalje ostaje mrtvo slovo na papiru, jer telo za njegovo praćenje nije formirano.
Analize sprovedene u okviru projekta u 30 opština i gradova širom Srbije – Novi Sad, Bečej, Novi Bečej, Opovo, Sombor, Zrenjanin, Subotica, Temerin, Kikinda, Šid, Užice, Čačak, Ivanjica, Gornji Milanovac, Kragujevac, Kruševac, Majdanpek, Zaječar, Pirot, Niš, Loznica, Mali Zvornik, Ljubovija, Krupanj, Šabac, Bogatić, Koceljeva, Arilje, Vladimirci i Osečina – pokazale su da problemi nisu izolovani. Oni se ponavljaju i u velikim urbanim centrima i u manjim opštinama, ukazujući da je reč o obrascima koji traže sveobuhvatne reforme, a ne parcijalne intervencije.
U Arilju su privrednici su naglasili da dokumentacija često nije dovoljno transparentna, a kao primer naveli su izradu Plana razvoja opštine 2024–2030, i naglasili da, ne samo u taj dokument javne politike, javnost nema uvid u broj ponuđača ni detalje postupka. Iako Arilje ima usvojen Lokalni antikorupcijski plan, učesnici su ukazali da na poverenje građana i privrede i dalje utiču prethodni slučajevi zloupotreba i procesuiranih funkcionera.
U Bogatiću su prisutni ukazali na brojne nepravilnosti – od nedostupnih podataka o ponuđačima i procenjenim vrednostima, do nedostatka javnih izveštaja o realizaciji ugovora. Posebno je izdvojena nabavka grejdera u vrednosti od skoro 14 miliona dinara, sprovedena bez jasnog uvida u konkurenciju. Privrednici smatraju da nedostatak dokumentacije i transparentnosti otvara prostor za sumnju u favorizovanje lokalnih dobavljača i obeshrabruje šire učešće ponuđača.
U Vladimircima učesnici su ukazali na brojne izazove – od složenih administrativnih procedura i digitalnih barijera, do kriterijuma koji često idu u prilog većim firmama. Posebno je naglašeno da konkursna dokumentacija neretko deluje kao da je pisana za unapred poznate ponuđače, što dodatno slabi poverenje i obeshrabruje manje preduzetnike da učestvuju.
U Ljuboviji, učesnici su istakli da u opštini nedostaju ključni mehanizmi kontrole – nema interne revizije niti javno dostupnih planova i izveštaja. Kao posebno problematičan faktor prepoznat je i strah od stigmatizacije, jer se prisustvo na ovakvim skupovima često doživljava kao političko svrstavanje. Preporučeno je formiranje antikorupcijskog tela i obezbeđivanje uvida građana i medija u trošenje javnog novca.
Tokom diskusija u svim opštinama i gradovima, učesnici su otvoreno iznosili svoja iskustva, zapažanja i preporuke u vezi sa praksom javnih nabavki. Zajednički stav koji se provlačio kroz razgovor jeste da konkursna dokumentacija često nije dovoljno precizna niti prilagođena svim učesnicima. Više privrednika je naglasilo da su uslovi loše i sažeto postavljeni, što dovodi do toga da ponuđači, posebno manji i sa manje iskustva, ne poznaju u potpunosti materiju koja je predmet nabavke i samim tim ne uspevaju da ispune sve procedure koje se od njih traže. Dokumentacija se u više navrata opisivala kao obimna, komplikovana i „preveliki teret“ za one koji nemaju razvijene administrativne kapacitete.
Na primeru javne nabavke za dogradnju jednog javnog objekta pod zaštitom, učesnici su pokazali kako se loše postavljeni uslovi mogu direktno odraziti na krajnji rezultat. Po njihovim rečima, u tom postupku nisu bili dostavljeni odgovarajući uslovi, pa je ponuđena cena bila značajno niža od realne, što je stvorilo nejednake uslove na tržištu i dodatno potvrdilo njihovu sumnju u nepravičnost sistema.
Vrlo jasno i emotivno istaknuta je i percepcija korupcije i nameštanja tendera. Više učesnika je tvrdilo da se unapred zna ko će dobiti posao, navodeći da su u pitanju „unapred poznati izvođači, bliski vlasti“. Ovi komentari išli su do toga da su tenderi opisani kao „kriminal u rukavicama“, „korupcija kod svakog postupka“ i „zloupotreba položaja“. Posebno se ponavljala konstatacija da su „članovi vladajuće stranke uvek na prvom mestu“. Ovakvi stavovi ukazuju na duboko ukorenjeno nepoverenje u fer nadmetanje i verovanje da politička povezanost ima presudnu ulogu u dobijanju posla.
Diskusija je pokazala i nezadovoljstvo radom institucija koje sprovode i nadziru javne nabavke. Učesnici su ocenili da Republička komisija donosi oprečna rešenja čak i u istim ili sličnim slučajevima, što stvara pravnu nesigurnost i obeshrabruje ponuđače da se žale. Dodatno, visina takse za žalbu od 120.000 dinara istaknuta je kao ogroman teret, jer u slučaju odbijanja žalbe ponuđač ostaje i bez novca i bez mogućnosti da dalje zaštiti svoja prava. Istaknuto je i da su kazne koje se izriču naručiocima u slučajevima kada se utvrde nepravilnosti preniske, te da se, budući da se plaćaju javnim novcem, ne postiže nikakav efekat odgovornosti, već samo dodatni trošak za građane. Jedan od učesnika je procenio da odgovorna lica kod naručioca uzimaju najmanje 10% vrednosti nabavke kao dogovoreni iznos, pa stoga lako mogu da pokriju izrečene kazne.
Poseban problem učesnici vide u nedostatku informacija i podrške. Nekolicina njih je naglasila da nisu dovoljno upućeni u procedure, a neki su istakli i da „ni ne saznaju“ za određene nabavke jer je „unapred jasno ko će dobiti“. Kao potencijalno rešenje, predloženo je formiranje grupe preduzetnika u kojoj bi svi zainteresovani mogli da razmenjuju informacije i da budu blagovremeno obaveštavani o novim postupcima. Takođe, više puta je ponovljena potreba za dodatnim obukama i savetodavnom pomoći, jer, iako postoje vodiči i kratke obuke, one nisu dovoljne da pomognu manjim ponuđačima da se snađu u komplikovanom sistemu.
Svakako, govorilo se i o samom tržištu javnih nabavki. Učesnici su ukazali na to da ponude često nisu realne, da se pripremaju površno i da su cene nerealno niske kako bi se posao formalno dobio, a kasnije dopunjavao aneksima i dodatnim troškovima. Neki su ocenili da zbog toga „nema svrhe ni učestvovati“, jer je sistem postavljen tako da obeshrabruje one koji žele da posluju fer i transparentno.
Ova diskusija, iako često oštra i emotivna, daje jasnu sliku o tome kako privrednici doživljavaju praksu javnih nabavki. Njihova iskustva ukazuju na potrebu za dubokim reformama – od jasnijeg i pravednijeg postavljanja uslova, preko jačih kontrolnih mehanizama i dosledne primene kazni, do većeg osnaživanja i podrške malim i srednjim preduzećima.
Projekat „Manje korupcije, bogatije društvo“ sprovode Bečejsko udruženje mladih, Udruženje Užički centar za ljudska prava i demokratiju i Podrinjski antikorupcijski tim iz Loznice, uz podršku Kraljevine Holandije kroz MATRA program.
