Fijakeristi – taksisti u prošlim vremenim

Zanimanje koje je kod nas nestalo

Fijakeri su sada hobi i atrakcija, dok su u prošlosti bili potreba u svakom većem mestu i korišćeni su za prevoz putnika u raznim prilikama.

U mnogim mestima, a naročito u Vojvodini, održavaju se smotre zaprega – popularne fijakerijade. Stanovništvo se okupi i zabavi, a za vlasnike zaprega je prilika da se podiče svojim konjima i kolima. To je hobi u kome oni uživaju pa tokom sezone učestvuju na više revija u raznim mestima. Nekada korišćenje fijakera nije bio samo luksuz nego i potreba. Bio je to taksi prošlih vremena. Još pre oko pedeset godina konjske zaprege se bile prisutne i neophodne ne samo na selima nego i u gradovima. Fijakeri su bili korišćeni u svakom većem mestu. Čuveni su somborski fijakeristi a u Novom Sadu su između sedamdesetih i osamdesetih godina još uvek dežurala dvojica fijakerista ispred železničke stanice.

I Bečej je posle Drugog svetskog rata imao desetak svojih fijakerista. Bilo je to građansko nasleđe iz predratnog perioda, pa iako je došla nova vlast, nije se moglo odmah sve promeniti i poništiti. Automobila je bilo malo, a putevi su bili loši – kaldrmisani ili zemljani, malo je bilo asfaltiranih ulica. U takvoj situaciji za prevoz je bio najpogodniji fijaker. Ustvari, neposredno pred rat kao i posle oslobođenja, bilo je daleko više fijakerista od ovih desetak. Kada je preminuo jedan od njih, Svetozar Đuričin, u pogrebnoj povorci bilo je čak trideset dva fijakera i svi su bili iz Bečeja.

Fijaker ima svoj standardni izgled i u našim krajevima svi liče jedan na drugog. Uobičajena boja fijakera je crna. Ispod nastrešnice, koju su zvali šatra, i koja se prema prilici podigne ili spusti, u zavisnosti od klimatskih prilika ili potrebe za diskrecijom, na udobnom sedištu ima mesta za dvoje a sučeljeno sa njima nalazi se pomoćna klupica koja može da se podigne ili obori i tu ima mesta za još dvoje. Ako se ukaže potreba, peti putnik može da sedne pored kočijaša na uzdignutom sedištu. Za gradsku upotrebu obično se preže samo jedan konj.

Nekada je momak devojci želeo da priredi poseban doživljaj pa je angažovao fijaker za romantičnu vožnju. Omladini je polaganje velike mature ili sticanje fakultetske diplome bila prilika da se na fijakeru provozaju po naselju, lumpuju i da se prikažu. Prevoz je moglo zakazati i unapred – da se žena sa novorođenčetom preveze iz porodilišta do kuće, kada putnika treba prebaciti na jutarnji voz ili ako se ide nekome u goste da to bude otmeno.

Noću, u hitnim slučajevima, od kuće se pozivao fijakerista ako je bolesnika trebalo odneti kod lekara ili je lekar morao u vizitu bolesniku (posle oslobođenja je još desetak godina postojala privatna lekarska praksa). Groblje je na periferiji mesta pa su na sahranama fijakeri prevozili starije članove porodice koji nisu mogli da hodaju za pogrebnim kolima. Takođe, posle sahrane trebalo je sveštenike vratiti do crkve. U nekim slučajevima fijakerom se moglo putovati i do obližnjih mesta.

Naravno, najlepše je bilo na svadbama. Tada je porodica angažovala i po dvadesetak fijakera kako bi događaj bio što svečaniji i upečatljiviji. Običaj je bio da se do crkve ide jednim putem a vraća se drugim. To je bila prilika da se što više paradira kroz selo i da što više ljudi vidi svadbu. Za to slavlje fijakeri su bili posebno nalickani, uprezana su po dva konja u bogato ukrašene amove. Obavezno su nosili na leđima uglancane svetlucave praporce a na oglavine su im vezivani peškiri. Za mladence je bio rezervisan najlepši fijaker a muzičari su bili na kraju kolone u dva-tri fijakera.

Zime u Vojvodini su nekada bile mnogo hladnije, snežnije i dugotrajnije. Za raščišćavnje snežnih nanosa i puteva koristio se traktor koji je na lancu vukao tešku trouglastu metalnu konstrukciju koja je svojim stranicama razgrtala sneg do ivice puta. I pod tim vremenskim uslovima fijakeristi su bili potrebni stanovništvu. Oni su tada svoje konje prezali u putničke saonice i sa njima vršili usluge. Dok su čekali na stajalištu, konji su obavezno bili pokrivani kudeljnim pokrovcima. Kočijaši su imali opaklije i šubare a za putnike su bila obezbeđena ćebad. Po snežnim ulicama deca su se od pozadi prikradala saonicama kačila se svojim sankama i tako se vozala po gradu. Neki kočijaš je to dopuštao a neki je znao da se okrene i iznenada ošine bičem pa su deca puštala svoj kraj kanapa i tako se otkačinjala.

Fijakeristi u Bečeju su imali svoju stanicu u najužem centru između dve crkve. Kada je taj prostor promenio namenu i određen za autobusku stanicu premešteni su malo dalje u Republikansku ulicu. U oba slučaja njihovo stajalište je bilo uz javni arterski bunar sa čuvenom žutom vodom. To je bilo neophodno jer je konje trebalo pojiti. Fijakeri su stajali u redu uz ivicu trotoara i uvek se uzimao onaj prvi. Dok su čekali, konji su jeli iz zobnica, jutanih torbi koje su im visile na glavi a fijakeristi su dremuckali na fijakeru ili pričali u grupi. Nekada su se tu na stajalištu i međusobno kartali pa je dolazilo do toga da igra ide takvim tokom da ne mogu da je prekinu. Dešavalo se da naiđe neka poznata mušterija a oni ne žele da prekinu partiju. Poznati fijakerista Svirčev-Džoja imao je tada običaj da kaže mušteriji: „Sedi i vozi se kuda treba, a kada stigneš veži kajase za sic (sedište) i poteraj konja, a on će sam znati da se vrati.“

Kao u svakom zanatu, i oni su imali svoja pravila službe. Fijakeristi su znali red vožnje na železnici i dočekivali su vozove da bi putnike sa većim prtljagom prevezli na željenu lokaciju. Sa železničke stanice vozili pristigle putnike i do pristaništa na obali Tise odakle su oni malom lađom „Jelena“ plovili desetak kilometara nizvodno u Novi Bečej da bi dalje nastavili putovanje u neko banatsko mesto. Iz pristaništa se putovalo i za Beograd jer je sve do kraja pedesetih godina postojala redovna brodska linija na relaciji Senta – Beograd na kojoj je plovio stari brod sa pogonom na bočne lopatice pod novim imenom „Ljubljana“. Takođe su i na pristaništu dočekivali putnike sa brodova. Još od prve dekade dvadesetog veka Bečej je bio i banjski grad pa su stizali mnogobrojni pacijenti na rehabilitaciju u Jodnu banju a tu je za fijakeriste bilo puno posla. Dežurali su i noću iščekujući one koji su se zadržali u kafani ili na kartanju. U vreme slabo osvetljenih ulica za kretanje noću obavezno su se palili petrolejski fenjeri sa obe strane kola. Oni ne samo da su služili za osvetljavanje nego su bili i ukras fijakera.

Ti stari fijakeristi u Bečeju i u drugim mestima jedan po jedan nestajali su sa ulica. Кako je koji umirao niko mlađi nije hteo da nastavi taj posao. Poslednji je bio Đoka Ćurčić koji je i u dubokoj starosti od kuće odgovarao na retke pozive ali na stajalištu više nije bilo pet-šest fijakerista. Ustvari, za tim je bilo sve manje potrebe. Standard je rastao, dobili smo prvi domaći automobil – „Fiću“, pojavili su se krediti pa je većina porodica mogla sebi da priušti i porodični auto. Sada se fijakeri mogu videti samo na po nekoj ekskluzivnoj svadbi ili na fijakerijadi. Srećom, još uvek ima zaljubljenika koji čuvaju sećanje na tu lepu tradiciju. U mnogim evropskim zemljama, u turističkim gradovima, fijakeristi su i dalje atrakcija.

Napomena: Nismo uspeli da obezbedimo fotografije poznatog fijakeriste Džoje Svirčeva.

Vojin Reljin