Olimpijski vicešampion u kajaku i naš sugrađanin Marko Tomićević priča nam o tome koliko je trnovit i vrtoglav put do uspeha, sa čime se susretao i na kakve je sve prepreke nailazio, kao i o tome koje su to lepe i pozitivne stvari koje su se dešavale u toku građenja njegove karijere.
Iako je odavno bio u dodiru sa kajakom nije ni slutio da će mu to odrediti život, najviše zbog gojaznosti u detinjstvu, ali ljubav je presudila i dovela ga na obalu Tise, gde pravi svoje prve zaveslaje.
-Došao sam na Tisu zbog jedne kajakašice, video par drugara sa vaterpola kako probaju kajak pa sam i ja poželeo da vidim da li bih ostao u njemu, započinje svoju interesantnu priču naš sagovornik.
Nakon prve godine treniranja, već se videlo da je rođen za to, počeli su uspesi polako da se nižu, a ambicija se povećavala, što je uzrokovalo da danas, posle više od tri decenije Srbija ima olimpijsku medalju iz kajaka. Ali, nije lako dosegnuti takve visine u sportu, jer mnogo faktora utiče na to, a jedan od njih je motivacija koja je presudna.
-Genetika, pravi trener u pravo vreme, podrška porodice, a ono najbitnije, jeste, naravno motivacija da istraješ, kako na treningu tako i van njega, jer sve što uradiš u toku 24 časa se na kraju računa. Kako sazrevam i moja motivacija se menja. Na samom početku sam prosto uživao provodeći vreme na Tisi, suncu i bio srećan kada sam ulazio u sve uži i uži čamac. Čim su došle prve pobede, želeo sam opet taj osećaj, da budem na pobedničkom postolju, poželeo sam takođe da to bude na sve većim i većim takmičenjima i sanjao sam o slavi.
Da li se život profesionalnog sportiste drastično razlikuje od života „običnih“ ljudi?
-Razlika u životu profesionalnog sportiste i „običnih“ života je zaista ogromna, jer provodimo veći deo godine na pripremama, u hotelskim sobama, istom društvu i pod konstantnim naporima, a kada dođe takmičenje, stres je ogroman, to je naporno i za telo i za glavu. Ono što tek sada shvatam je koliko smo mi, zbog ovog načina života, uskraćeni za normalna životna iskustva, nama su obroci spremni, treninzi organizovani, putovanja takođe, stipendije su nam redovne, dok god pravimo rezultate i malo toga ostaje da radiš po svom izboru, pa smatram da nismo osposobljeni za normalan život poput ljudi koji su se školovali, radili i starali se sami o sebi.
Uprkos strogo isplaniranom vremenu, Tomićević je ipak bio u mogućnosti da upozna razne kulture i običaje u zemljama u kojima je bio, napuni kofere ne samo odelom i medaljama, nego i lepim uspomenama, a, najbitnije, i da nauči nešto o sebi.
-Ne bih proputovao ni video ni blizu ovoliko koliko jesam da nije bilo sporta, počev od Barselone, Milana, Rima, Moskve i još mnogo drugih velelepnih gradova koji imaju prelepu istoriju. Ne bih imao priliku da se suočim sa nekim stvarima u sebi, do kojih ne bih došao da nisam morao sebe da guram do krajnjih granica limita.
Ispričao nam i jednu šaljivu anegdotu sa priprema iz Crne Gore.
-Bio sam na pripremama u Kotoru, tog dana sve je bilo uobičajno, veslali smo. Na kraju treninga kad sam već izvlačio iz sebe poslednje atome snage i sasvim opušteno veslao ka obali odjednom pored mene izronila je ogromna kornjača, veličine poput krova od fiće, ispuštajući neki veoma čudan zvuk, a ja umalo da zavrčim u vodi, jer sam se blago rečeno prepao. Danas kada pričam o tom događaju uvek se nasmejem, iako mi tada nije bilo do smeha.
Sport, pored lepih stvari nosi sa sobom i svakojake povrede i borbe. Naš sagovornik, operisao je kilu, tri puta šaku, imao upalu pluća, loše trke, sezone i mada su ga mnogi otpisali više puta on nije poklekao, uzdigao se kao Feniks iz pepela i pokazao da idalje može da pobedi. Koju pouku je izvukao iz svega toga objašnjava.
-Najbitnija stvar koju sam naučio i za koju sam siguran da važi za svakoga je da nikakvo dostignuće u životu ne može da učini čoveka dugoročno srećnim. Vijamo cilj za ciljem i mislimo da će onaj sledeći doneti tu sreću, ali se to može naći samo u sebi, a nikada spolja, tvrdi sa sigurnošću.
Iako je razmišljao o odustajanju više puta, uvek se tu našla uspešna sezona da ga opovrgne od toga i psiholog da ga usmeri na pravi put. Da li destruktivne misli mogu da utiču na tok karijere otkriva nam u daljem tekstu.
-Radio sam sa nekoliko psihologa u toku svoje karijere, a sa trenutnim psihologom imam kontakt već pet godina i mogu reći da je taj čovek moj idol. Možeš biti pobednik u sportu i sa destruktivnim mislima. Mnogi sportisti crpe energiju iz negativnosti, to može biti put do uspeha ali ne i do srećnog života. Ima mnogo većih pobednika od mene ili bilo kog drugog vrhunskog sportiste među ljudima koji vode najobičnije živote ali i najvećih gubitnika među najuspešnijim ljudima u svim sferama.
Pošto je postigao zavidne rezultate osvojivši srebrnu olimpijsku medalju u dvosedu zajedno sa Milenkom Zorićem, pitali smo ga kako je to uticalo na njega i kako su ljudi u njegovom okruženju to doživeli.
-Reakcije su bile pozitivne i bilo je puno reči hvale upućene nama, ali uprokos tome najviše bih voleo kada bi posle trke mogli svi da zaborave na nju, osim mene. Ne volim da primam pohvale, jer kada imam savršen osećaj tehnike i kad trka protekne dobro, osećam se ispunjeno, sve posle toga je nebitno, čak pomalo i ometajuće, govori.
Najjači utisak na njega je ostavila trka na svetskom prvenstvu iz 2017. godine, gde je u dvosedu osvojio zlatnu medalju, a najviše mu je značila dvostruka pobeda na evropskom prvenstvu za juniore 2008. godine u jednosedu na 1000m i na 500m.
Iako se mnogi kajakaši takmiče do blizu 40. godine i prave vrhunske rezultate, mnogi čak i najbolje posle 30. godine, Bečejac nije siguran da će i on moći da se uvrsti u jedne od njih.
-Trenutni osećaj mi govori da za pet godina nikako neću biti profesionalni sportista, s obzirom na to da mi sve manje prija da se veoma umaram. Sve više razmišljam o tome šta ću da radim nakon karijere. Pčelarstvo je jedna od opcija, ali ne znam šta mi život nosi.
Srbija je mala zemlja koja je iznedrila velike šampione, a te osobine koje ih krase, počev od nesalomivog duha, upornosti i izdržljivosti su velikim delom zaslužne da često i pored loših uslova za trening i nedovoljnih finansijskih sredstava oni postanu planetarni šampioni i ponos svih nas.
-Poruka je jasna, da biste nešto dobili, nešto morate i da žrtvujete, da budete fokusirani na svakom koraku ka cilju, a uz pozitivne misli sve će to biti jedno lepo putovanje, zaključuje ovu priču sa osmehom naš šampion.
Razgovarala: Aleksandra Subakov, polaznica obuke za omladinske novinare
