Nema posla kojeg se Nikola Gligorijević, koji će 3. avgusta napuniti 80 godina, nije latio, a da u njemu nije bio uspešan. Tako je od malih nogu.
Dve su stvari, stiče se utisak, presudne što je tako. Prva je činjenica da je poreklom Nemac, prezimena Šmit, ali kada je došao rat i on sa šest godina ostao bez oca, porodica je uzela dedino prezime i iz Beograda su došli u Bečej. Drugi razlog leži u tome da je od ranog detinjstva teško živeo i valjalo je raditi sve i svašta, pa je kroz takav život naučio da se bori.
-Ostala mi je rodbina u Beogradu, pa sam tamo izučio alatničarski zanat u IMT Rakovici, a onda se vratio u Bečej i zaposlio. Nije bilo lako u početku, ali kada sam prošao kroz kapiju tadašnjeg giganta Fadipa, nisam izlazio do odlaska u penziju pre četvrt veka. Imao sam sreću da sam od dobrih mastora naučio posao i posle sam i sam bio vrstan majstor, započinje životnu priču Nikola Gligorijević.
Koliko je uspešan bio, potvrđuje podatak da je petnaestak godina odlazio na takmičenja alatničara. Bio je nekoliko puta prvak potiskog regiona, zatim prvak Vojvodine, a na prvenstvu nekadašnje velike Jugoslavije bio je peti.
-Nije bilo posla koji nisam moga da uradim u Fadipu. Ako je bilo potrebno, radio sam i po dve smene, samo da se posao završi. I to onaj, koji drugi nisu mogli da reše. Često puta sam, onako umoran, malo pridremao kraj mašina, a onda nastavljao. Ma, bilo je svega, nastavlja majstor Nidža.
Sugrađani ga pamte kao plivača i vaterpolistu. Počeo je kao klinac da trenira plivanje, stigao i do finala republičkog prvenstvana 200 metara kraul, a kada se prebacio na vaterpolo, nikad kraja…
-Bila su to teška, ali lepa vremena. Tadašnji čika Dušan šlajzaroš bio mi je rod i mnogo me voleo, a i ja sam mu, uvek spreman za rad, pomagao na Šlajzu. Kako smo tu i trenirali, imali smo neke privilegije zbog mene. Ali zato, nismo imali privilegije kod Đurice Stojšića. Tražio je, bez obzira što je kanalska voda često bila hladna, da treniramo isamo treniramo. Iako smo isto godište, on je oduvek bio nekako zreliji od ostalih i slobodno mogu da kažem da od vaterpola ništa ne bi bilo da nije bilo njega i njegove upornosti. On je bio „mozak“ tima u igri, zatim trener, predsednik… Bilo je i drugih zaslužnih, svako u svom perodu, ali on je bio taj koji je sve konce držao u svojim rukama. Naravno, dok je bio u Bečeju, ali je udario temelj i više se nije moglo nazad. Malo po malo, i poslednji sam ostao iz prve generacije bečejskih vaterpolista i igrao s daleko mlađima od sebe. Posle sam još jednu deceniju bio uz ekipu kao vođa puta. Radovao sam se kasnijim uspesima kao da sam i sam bio u vodi, ali mi je zato sada žao što nema više onog našeg entuzijazma i kasnijeg profesionalizma, poredi nekadašnji i sadašnji vaterpolo u Bečeju iskusni Nikola Gligorijević.
Voda je toliko privukla Nikolu, da kada nije bio u stazama obeleženom igralištu, onda je bio na pecanju.
-Pecao sam od ranog detinjstva, jer je to bio najlakši način da se dođe do kvalitetnog obroka. Zatim, prodavao sam ribu i na taj način sticao dodatnu zaradu. Pecao sam sve, ali sam najviše voleo da bućkam. Bilo je somova i somova u Tisi. Najveći ulovljeni bio je težak oko 45 kilograma, a jednu grdosiju, moj kampanjom Jovan Bokun i ja, nismo mogli da izvučemo. Nije ribolovačka priča, ali glava mu je bila kod mene na prednjem delu čamca dugog šest metara, a rep kod Jove koji je bio pozadi kod motora. Ali, ne žalim. Napecao sam se riba u životu i naprodavao. A ribe je bilo… Primera radi, za noć smo sa dva čamca Bokun, Naćuk, Palika i ja, od 10 sati uveče do ujutru samo skidali kečigu sa struka, a kada smo izmerili džakove bilo je tona. Da, tona ribe zajednu noć i to kečige, seća se Nidža lepih ribarskih vremena i dobre zarade, jer je ribu odmah kombijem transportovao u nekoliko čardi potiskog regiona.
Ako je od pecanja kao hobia imao i zarade, od kinologije, kojom se i danas bavi, nije, ali je imao uspeha, samim tim i zadovoljstava.
-Kad sam prestao da se takmičim kao alatničar, zapatio sam nemačkog lovačkog terijera, kojoj rasi sam ostao veran do današnjeg dana, jer imam kuju staru tri godine pred parenje i očekujem da donese potomke. Inače, svojevremeno sam bio i pojedinačni i ekipni prvak ondašnje Jugoslavije u Ljubljani, a osvajao sam šampionske titule i u inostranstvu, priseća se Nikola.
Poslednjih par godina Nikola u Domu penzionera i uz druženje s ispisnicima lepo i bezbrižno provodi dane. Odigra partiju karata ili šaha, a ako zakasni onda kibicuje druge kad igraju.
