Verujem da balans za svakoga ima drugačije značenje, zavisno što se nalazi na stranama vage. Da bi ga definisali prvo moramo odrediti što su nam prioriteti pa nastojati ka tome balansirati.
Nekako se podrazumeva da je na privatnoj strani vage porodica, prvenstveno deca i da ljudima koji nemaju decu ne treba privatno vreme. Što je, naravo, pogrešno na više nivoa. Nekad je zaista slučaj da balans nije tema – kad je posao zadovoljstvo i kada kraj radnog vremena, iz različitih razloga, nije granica nakon koje kreće „pravi život“.
U tom smislu najvažniji su ti „različiti razlozi“, odnosno pritisci jer balans se zapravo najviše ogleda u našem psihičkom stanju, a manje u brojevima i stvarnoj razmeri sati posvećenim poslovnom/privatnom životu.
Nekada davno, u bivšem životu pre dece, ni najmanje mi nije smetalo provoditi vreme na poslu do uveče, raditi vikendom, ići na poslovne večere, putovanja… Uvek sam imala sreću da radi s kolegama koje sam smatrala i prijateljima, tako da je faktor da li delimo kancelariji ili kafić bio nebitan. Vreme za porodicu i drage ljude van posla se uvek moglo naći. I to je legitimno. Kao što je legitimno da neko želi završiti radni dan nakon osam sati da odjuri kući da gleda televiziju.
Dolaskom dece moj raspored se, naravno, promenio. Nisam ništa manje volela svoj posao i kolege, ali sad sam volela još nekog dodatnog s kim sam htela provoditi više vremena. Plus tu je i odgovornost da osim želje imam i obavezu svoje vreme planirati drugačije jer u vrtić moram stići.
Nekada mi, u npr. intervjuima ili u razgovoru uopšte, zna zasmetati pitanje balansa jer je to redovno “ženska tema“. Ako si ti tu, ko ti čuva decu? Kao da deca nemaju očeve, bake, stričeve i prijatelje.
Žena je po definiciji u haosu s obavezama jer karijera, razume se, dolazi povrh obaveza oko dece, kuće, obroka…i u tome je sasvim sama. Osim za sebe, doživim to i kao uvredu za svog supruga. Šta je onda on u toj priči? Cimer?
Da zaključim, mislim da postizanje balansa najviše ovisi o životnim okolnostima i sistemu podrške koje imamo – partner/porodica/prijatelji i ponajviše – poslodavac.
Nakon 12 godina u jednoj kompaniji, odluka da pređem u drugu, u trenutnu je bila upravo zbog fleksibilnosti. Kada su me pitali što bi me navelo na promenu, odgovorila sam da mi veća zarada neće značiti ništa ako ju preusmerim na dadilju. To bi u konačnici značilo isti kućni budžet, a manje vremena kod kuće. Fleksibilno radno vreme, rad od kuće ili s bilo koje druge lokacije je apsolutno prevagnulo u odluci i više ne mogu život zamisliti drugačije.
Porazno mi je, da i dalje, nakon što su prakse pokazale sve prednosti takvog načina rada, od učinka do zadovoljstva zaposlenika, dobrobiti za porodicu… Poslodavci se i dalje tvrdoglavo drže ustaljenih principa s uvjerenjem da ako zaposlene ne nadgledaju, oni ništa ne rade. Tu je ključ povjerenje koje za zaposlenog nosi i odgovornost.
S druge strane, žene se i dalje, čak i u najboljim kompanijama, s najoptimalnijim privatnim postavkama i dalje suočavaju s izazovima u karijeri u slučaju da požele dete.
Nakon porodiljskog retko se vraćaju na svoju poziciju. Period porodiljskog izazov je i za poslodavca jer ako žena radi na nekoj rukovodećoj poziciji, nije je lako zameniti.
Često se treba zaposliti neko novi, a na takve pozicije nito neće preći na ugovor od godinu dana. Na kraju, nakon porodiljskog ženi se traži mesto u kompaniji jer u njenoj stolici već netko sedi. Tad je često degradirana ili ju se promatra kao nekoga ko će svaki čas otrčati na bolovanje. I treba biti zahvalna jer je zadržana.
Zaista mogu reći da je odabir kompanije u kojoj će žena raditi uslovljen i time kako se poslodavac odnosi prema zaposlenima i srećna sam što radim u kompaniji koja je zaista izuzetna u svakog segmentu odnosa prema zaposlenima.
Posebno u ovom osetljivom vremenu kada moramo biti puni razumevanja za sve, na prvom mestu ljudske strahove, potrebe i biti ljudi koji će pokazati empatiju koja je najbitnija sada.
Autorka: Vanja Vagić, Corporate Affairs Manager, kompanija MARS UBBAI
Tekst je napisan u okviru projekta „Unapređenje rodne ravnopravnosti u Srbiji” koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac u saradnji sa Fondacijom Centar za demokratijua uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju i Ambasade Кraljevine Norveške. Stavovi izraženi u ovom tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ambasade Кraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju. Fondacije Centar za demokratiju i Fondacije Ana i Vlade Divac.
