San svake osobe je da doživi atmosferu Olimpijskih igara koje plene svojom tradicijom, duhom i pozitivnom energijom. Svake četvrte godine, najbolji sportisti se okupljaju na jednom mestu radi međusobnog takmičenja i nimalo lake borbe za medalju.
Ovog puta, Olimpijada je „kročila” u Rio de Žaneiro, raskošan grad Brazila koji krase svetski poznate plaže i mnogi istorijski spomenici. Naša sugrađanka Marina Radić, ekonomistkinja i studentkinja TIMS-a, dobila je priliku da među 60.000 volontera iz celog sveta ponosno predstavlja našu zemlju na Igrama. Marina vam prenosi deo atmosfere iz Rija i objašnjava kako se našla u Olimpijskom selu.
Koji je osnovni motiv odlaska na Olimpijske igre kao volonter?
-Moja velika želja je bila da odem na Olimpijske igre, da vidim kako to sve izgleda, da osetim olimpijski duh, ali ne samo „iz publike”. Želela sam više, želela sam da budem deo njih i zato sam se prijavila da budem volonter tokom Olimpijskih igara.
Kako si saznala za mogućnost prijave za volontiranje u Riju i kako izgleda taj proces prijave?
-O volontiranju na Olimpijskim igrama sam saznala preko interneta. Popunila sam sve potrebne podatke: moje lične podatke, podatke o školovanju, dosadašnje radno i uopšte životno iskusto, navela sam sta bih i na kom mestu volela da radim. To sam sve poslala i prijavila se još 2014. godine.
Koji su uslovi za dalji odabir prijavljenih?
-Nakon prijave sam čekala skoro dve godine na dalje instrukcije. Bilo je potrebno da uradim onlajn treninge, testove u vezi OI, pozicije i zadataka volontera, testove engleskog jezika i direktan intervju sa organizatorima. Nakon toga su organizatori vršili selekciju, proveravali svakog kandidata, i u martu 2016. godine sam dobila pozivno pismo i obaveštenje da mi nude poziciju u pres timu, konkretno radno mesto- asistent fotografa na Marakani. Naravno, prihvatila sam ponudu.
Šta je bilo presudno u tvojoj odluci da prihvatiš poziv?
-Olimpijske igre su zaista jedinstven i poseban događaj. Tu su najbolji sportisti, timovi, treneri, fotografi. Sama pomisao da ću sa fotografima koji imaju najbolja mesta, gledati otvaranje OI na koje sam želela da odem od detinjstva za mene je značila „to neću da propustim, nema šanse”. Uz sve to, boravak u Riju je za mene bio dobra ideja.
Kakav je osećaj biti jedini volonter iz Srbije uz 60.000 kolega iz drugih država?
-Ovde na Marakani i Maracanazhino hali je 2.000 volontera i ja sam jedina iz Srbije. Upoznala sam mnogo novih prijatelja iz celog sveta: Brazila, Argentine, Francuske, Španije, Italije, Engleske, Amerike, Malezije, Bangladeša… Ukupno na Olimpijadi je angažovano 60.000 volontera, znam da je na drugim mestima još nekoliko volontera iz Srbije, ali nisam imala priliku da se sa njima upoznam. Oni su na drugim mestima, a Rio je ogroman. Za mene je biti ovde čast i ponos.
Koja su ti konkretna zaduženja, kako si se snašla i kakva je atmosfera u Olimpijskom selu?
-Moj zadatak je da „brinem” o fotografima, njihovim potrebama, u toku meča. Da im dam sve potrebne informacije, budem im na raspolaganju za pitanja. Imamo više različitih zaduženja, kako u hali tako i van hale, pa se smenjujemo u toku dana.
Kao volonter sam sama morala da snosim troškove puta-avionske karte i smeštaj. Imala sam sreću da nađem odličnog domaćina, divnu porodicu koja me je prihvatila i u čijoj se kući osećam kao u svojoj. U Olimpijskom selu sve „vrvi” od gužve, ljudi, pa i žurki.
Kakav je osećaj gledati sportske predstavike naše države uživo ako si za to imala priliku?
-Naše sportiste sam, naravno, gledala i redovno pratim odbojkašice. Zaista se trude, gledaoci navijaju za njih bez obzira što nisu iz njihove zemlje. Radujem se svakoj pobedi. Verujem da će nastaviti sa dobrom igrom. Naše vaterpoliste sam takođe uživo gledala. Oni su nas navikli na dobre rezultate, pa se od njih nekako i očekuje dobar plasman. Po meni je veliki uspeh uopšte biti ovde i učestvovati, a kamoli šta i osvojiti. Nadam se dobrim rezultatima i veslača, košarkaša, atletičara i tekvondo tima.
Koje su tvoje beneficije i prednosti u odnosu na prosečnog posetioca OI?
-Beneficije – prilika da budem deo organizacionog tima, da naučim kako to sve funkcionise, mečeve gledam sa najboljih pozicija, dobijam gratis ulaznice, budem sa medijima, fotografima i sportistima posle meceva. Takođe, ovde imamo hranu, dobijamo određene poklone-suvenire sa Olimpijskih igara. Naravno, stekla sam nova prijateljstva koja su najvrednija.
Da li si se upoznala sa nekim sportistima i da li postoji „ekipni duh“ među organizatorima?
-Svi volonteri se druže, sarađuju, pomažu. Kao porodica smo. Nije važno ko je odakle, niti šta i koliko radi. Svi smo važni, naši mentori nas podučavaju. Sve je uvek uz osmeh i dobro raspoloženje. Najviše sam u kontaktu sa statističarima i trenerima odbojkaških timova. Sa njima razgovaram i saznajem o tome šta se desava u ekipama, šta žele, čemu se nadaju. Sve odbojkaše i odbojkašice gledam i slušam nakon mečeva. To su obični, vredni, hrabri i požrtvovani ljudi.
Kako si zadovoljna organizacijom, kooperacijom i uslovima za rad?
– Po mom mišljenju smene traju dugo, nekad čak i do 11 sati. To je samo konstatacija, jer osetim umor kad dođem kući. U toku rada, brinu se o nama volonterima. Da li imamo hranu i piće, vreme za odmor, zamenu ako nam je potrebna. Žele da nam maksimalno pomognu i tu su uvek za nas. Po mom mišljenju, sve je dobro.
Da li su mere bezbednosti dovoljno visoke?
-Pre nego što sam došla u Rio čula sam razne priče, kako ovde nije bezbedno, kako ima puno favela, takođe, kako treba brinuti zbog Zika virusa. Međutim, sad kada sam ovde, vidim da je to delimično tačno. Naime, postoje favele i mesta koja nisu bezbedna, ali tamo nema ni potrebe da se ide. Mesta na kojima se održavaju Olimpijske igre, plaže, kulturne znamenitosti, gradski prevoz… sve je pod nadzorom policije, vojske i ja se ovde osećam sigurno. Takođe, priča o Zika virusu je u medijima naglašena, a ovde niko to ne spominje. Svi normalno žive.
Koji ti je prvi utisak nakon što si sletela u Rio?
-Moj prvi utisak kada sam otišla da preuzmem akreditaciju i uniformu je bio kako je sve prljavo, puno prašine, sa gradilištima na svakom koraku, mnogo galame i buke. Mada, kada sam videla drugu stranu Rija, plaže, znamenitosti, restorane… Rio je zaista prelep i ogroman grad koji bez sumnje treba posetiti.
Ako si imala prilike za to, da li si obišla neke znamenitosti u gradu?
-Zbog angažmana na Olimpijskim igrama nisam do sada imala mnogo vremena za razgledanje grada. Ono što sam do sada posetila su najpoznatije plaže Kopakabana i Ipanema, turističku atrakciju Glavu šećera, Olimpijski bulevar. Ostajem još nedelju dana ovde nakon završetka OI pa ću to vreme iskoristiti za obilazak grada.
Da li se deo grada koji mediji prikazuju razlikuje od ostatka grada?
-Kao što sam rekla, čini mi se da se u medijima mnogo govorilo o zika virusu, kako ima dosta propusta oko organizacije, kako grad nije bezbedan i tome slično. Ja se sa tim ne bih složila. Moje iskustvo govori da je sve korektno, ne bih se žalila ni na šta. Sigurno da ima propusta u organizaciji i da uvek može bolje, ali po meni je do sada sve bilo korektno.
Da li si ovako zamišljala Olimpijske Igre, ako ne, kako se razlikuju od tvojih očekivanja?
-Uvek sam zamišljala da ću biti na otvaranju Olimpijade, izgledalo je prelepo na televiziji. A sada kada sam bila tu i sve to gledala uživo… Zaista je neopisivo. Divni kostimi, scene, ogroman prostor, puno publike, vatrometi, muzika, svi najbolji sportisti na jednom mestu… Zaista je ta ceremonija na mene ostavila najjači utisak. Utakmice su naravno zanimljive, ali i očekivane da tako to nazovem. Oduševilo me je takođe koliko je ovo zaista veliki događaj i koliko mnogo ljudi je uključeno u organizaciju.
Koje reprezentacije su ti najviše privukle pažnju?
-Naravno, prvashodno pratim žensku odbojkašku reprezentaciju Srbije. Do sada su pokazale odličnu igru i verujem da će tako biti u narednim, veoma važnim utakmicama. Što se favorita u muškoj odbojci tiče, moj izbor su Italijani. Oni su mi se posebno dopali, zajedno sa njihovim prvim trenerom koji je izuzetno duhovit i zabavan čovek. Ako govorimo o ostalim sportovima i nacijama, mislim da je najveća senzacija plivač Majkl Felps. Njegova dela i medalje govore o njemu.
Da li te je inspirisao neki gest domaćina, i kako se ophode prema posetiocima?
-Boravim u divnoj porodici u Brazilu, koja me je prihvatila i učinila da se osećam kao u svojoj kući. Pomažu mi, brinu o meni, trude se da me upoznaju sa njihovim načinom života, žele da mi pokažu grad. Zaista sam presrećna što imam takve domaćine. Na žalost, ne mogu svi volonteri da se pohvale time (najčešći problemi su nebezbedna mesta, mesta koja se razlikuju od onog što je preko interneta ponuđeno, cene su izuzetno visoke i slično).
Opiši doživljaj OI jednom rečju?
-Olimpijske igre su za mene jednom rečju – nezaboravne.
Kome bi preporučila izazov u koji si se ti upustila i da li planiraš da ponoviš to iskustvo?
-Volontiranje bih preporučila svima bez obzira na godine, onima koji vole nova iskustva, doživljaje, poznanstva, koji su željni učenja, putovanja, napredovanja. Volontiranjem mozemo učiniti i doprineti mnogo – sebi, a zatim i okruženju u kome smo. Treba samo isplanirati i izabrati mesto na kome će se volontirati i trebamo znati zašto nam je to važno. Volontiranje u Riju sam unapred isplanirala. Nije bilo lako sve organizovati i pripremiti, ali vredelo je truda. Još neke Olimpijske igre i ja na njima? Što da ne.
Savet za buduće volontere?
– Uvek imajte želje i snove u svojoj glavi. To je prvi korak ka njihovom ostvarenju. Ako sam ja uspela da ispunim svoju želju i budem deo Olimpijskih igara, ne vidim zašto to ne bi mogao i neko drugi? Sve što hoćemo, to i možemo.
Razgovarao Luka Pejić, polaznik obuke „Pokreni mehanizam”
