Kad se slavilo, kapitena zaboravili
Nema vremešnog bečejskog ljubitelja sporta koji ne poznaje Fućiku, dugogodišnjeg fudbalera, čitavu deceniju kapitena, a kasnije i trenera, Ištvana Vaštaga (70), ili bar nije čuo za njega. Upravo zato čudi što nije dobio nikakvo priznanje prilikom nedavnog obeležavanja veka fudbala u varoši.
Nemoguće da je zaboravljen, jer i danas, gotovo, svako posle podne sedne na svoj stari motor, ode do Gradskog stadiona i prati treninge.
-Čitav život sam podredio fudbalu, pa je podrazumjivo što volim da pratim nove metode mlađih trenera, jer uvek može nešto da se nauči, vidim kako igrači sprovode na utakmicama ono što su radili preko nedelje, družim se s grupom navijača, koji su, kao i ja, standardni kraj terena preko nedelje i neizbežni na tribinama kad smo domaćini. Ne zameram ljudima koji me se nisu setili u slavlju, jer ću ja i dalje navijati za Bečej, ne propušta da naglasi saigrač i kapiten potpisnika ovih redova.
Od kad zna za sebe, trčao je za fudbalskom loptom, a ozbiljno joj se posvetio od svoje 15. godine. Nije imao hrabrosti da se odmah prijavi u vodeći bečejski klub, tada „Bratstvo“, već je otišao u komšijski BSK i ostao u njemu dok je učio molersko-farbarski zanat i išao na obavezne prakse u tadašnjem bečejskom privrednom gigantu „Zidaru“.
-Tad se nije čekalo na posao, po dobijanju diplome, mogao sam odmah početi da radim u „Zidaru“, seća se Ištvan Vaštag perspektivnih vremena. No, pozvali su me u renomiraniji komšijski klub, što sam oberučke prihvatio, ali i odmah raskrstio s molerskim poslom. Jer, morao bih da putujem i van Bečeja, pa od jutra do sutra s četkom ili valjkom u ruci. Zato sam prešao u „Fadip“, radio u magacinu, a od 1976. bio auto-farbar u renomiranom auto-servisu „Pionir“ do odlaska u penziju 2008. godine. U obe firme sam radio samo pre podne da bih posle mogao da treniram. Bile je to privilegija i znao sam da je cenim.
I u penziji je zadržao ritam iz vremena dok je radio, kad je svako posle podne kompresor i farbu menjao travnatim terenom i loptom. Kao igrač do kraja osamdesetih godina, a potom je bio trener, prvo „mladostaša“ u susednom Radičeviću, te mlađih kategorija u Bečeju.
-Jedina promena je što sad pre podne prelistavam štampu i održavam baštu, deo sa cvećem oko kuće, pa voće i povrće. Pomognom i majci Eržebet, koja mi je prva komšinica. Srećom, pokretna je i pored 90 godina, čak vozi bicikl, pa tu nema mnogo obaveza, smeška se Fućika.
Ljubav prema fudbalu preneo je i na potomke. Istoimeni sin je svojevremeno bio golman mlađih kategorija u FK Bečej. I unuk Ričard je u istom klubu naučio prve korake i igrao za pionirski uzrast, a nakon osmoljetke preselio u Mađarsku i bio član Akademije fudbala u Hodmezevašarhelju. Prelaskom iz kadetske u juniorsku konkurenciju avanzovao je i preselio se u Ujpešt dožu iz Budimpešte, gde je zavšio sportsku gimnaziju. Sad je u Sehešfehervaru član B tima MOL Vidia (nekadašnji Videoton) i pred potpisivanjem profesionalnog ugovora.
-U životu sam se uverio u to da „tiha voda breg roni“. Rekao sam unuku da nigde ne žuri, već vredno radi, pa će i vreme raditi za njega. Ja sam bio vezni igrač, sin golman, a on je defanzivac. Leva noga mu je jača i igra na poziciji levog beka ili štopera. Kad već ja nisam hteo da napustim Bečej, a imao sam dosta prilika, rekao sam sinu da ne sputava „malog“ da ostvari svoje sportske i životne snove, zaključuje iskusni pedagog.
