Kolekcionarstvo je, kažu, jedna vrsta zaraze. Ima specijalaca, koji su usko vezani za grupu predmeta, ima „svaštara“…
Onima što nastavljaju porodičnu tradiciju je lakše, jer imaju bazu, a drugi kreću „od nule“. Među njima je Bečejac Lazar Drinić (45), mada, veli, nije krenuo, baš, „od nule“, već od 10 dolara. Toliko je imao u džepu kad je 2005. godine kupio prvi stari teniski reket, marke „Vilson“, za koji je prodavac na ulici Njujorka tražio 15. Ubrzo je pazario drugi, treći, peti… Sad ima „drvenjaka“ preko hiljadu! Najmlađi je član Udruženja kolekcionara teniskih reketa u SAD, a u Evropi je, posle muzeja u Vimbldonu, najmoćniji posednik „oldtajmera“.
Poveća soba u prizemlju porodične spratne kuće nema regal, već su police sa tri strane pune reketa od poda do plafona, u uglovima su kožne torbe za golf s palicama, na stolu između dva kožna dvoseda makete jedrenjaka, a pored sanduk u kojima su neotvorene limenka sa lopticama za tenis.
-Ovo je trećina moje sakupljačke zbirke. Za ovaj kontigent sam transport platio 4.000 dolara. Prebaciću ja i ostatak. Usredsredio sam se na teniske rekete, ovde ih je 850, a u Las Vegasu, gde živim kada sam u SAD, je još oko 250. Teniski reketi su moja specijalnost, ali kupujem i ostale stvari koje mi se dopadnu i zato je kolekcija mnogobrojna i kabasta za transport, započinje svoju priču Lazar Drinić.
Bečejci ga se sećaju kao talentovanog fudbalera, koji se, po njemu, zbog nepravde, sa 17 godina prešaltovao na kajak. Po završetku školovanja, zaposlio se u gigantu „Sojaproteinu“ kao pogonski mašinski inženjer, a kad je 2003. godine ostao bez posla, bila je dilema da li da, kao pripadnik 55. bataljona vojne policije, postane profesionalni vojnik ili…
-Pročitam plakat o razmeni studenata, naredne godine eto mene s druge strane Atlantika, ali posle pet meseci treba se vratiti. Gde? Posla nemam, a i majka na birou rada. I ostanem. Radio sam svašta, od čišćenja stolova u ugostiteljskim objektima, preko dostave hrane i konobarisanja, zatim fizičke poslove na građevini, a onda 2005. počeo da se bavim fitnesom, prvo u klubovima, pa kao persinalni trener. Moglo se lepo zaraditi, ali je puno odricanja i ima smisla dok je čovek mlad. Vratio sam se hotelijerstvu, a već četiri godine kako sam ušao u transport, imam kamion i špartam američkim drumovima. Nedavno sam se oženio u Bečeju i češće sam u domu kraj Tise sa Marijom. Tačnije, živim na relaciji Bečej – Las Vegas, veli Lazar.
Još je čudnija epizoda kako je postao kolekcionar teniskih „drvenjaka“.
-E, tu moram da se vratim unazad dosta godina. Sa sedam godina bio sam na rođandanu vršnjaka Krunoslava, a on je dobio na poklon od dede imenjaka, imućnog bečejskog paora, teniski reket. Svi su ga uzimali u ruke, udarali lopticu u zid, a ja, onako sramežljiv, nisam ga ni dotakao. Dođem kući, mama pita da li sam jeo torte, a ja ljutito odgovorim da nisam ni reket pipnuo. Kasnije sam, vraćajući se sa treninga, prolazio kraj teniskog igrališta i gledao kako drugi igraju, a ja nisam imao para da se učlanim. Dvadesetak godina kasnije od rođendana tog druga, šetam ulicom Njujorka, vidim reket i kupio ga za 10 dolara. Iako tad nisam igrao tenis bio sam srećan, jer sam i ja imao reket. Nešto kasnije se skupi grupa zemljaka u nekom pabu i pričamo ko se čime bavi. Ja kažem da sam u fitnesu, a imam dvadesetak starih teniskih reketa. Neko dobaci: „Eto nama kolekcionara“. Kad sam se vratio u stan, vratila mi se ta rečenica. I zaista, počeo sam sve intezivnije da nabavljam „drvenjake“, a uz put i drugo što mi se dopalo. Posećivao sam aukcije, listao oglase u novinama, nije mi bilo teško da prevalim po 500 kilometara samo da dođem do željenog komada. Kupovao sam ih za pet, 10, 20, 50, 100, ali i 700 i 800 dolara. U početku je to bila avantura, a kasnije… Kao član Udruženja kolekcionara teniskih reketa dobijam redovno naš magazin, a jednom mesečno imamo i onlajn druženje. Ušao sam „u mašinu“, priznaje Laza.
Vidimo i razne uramljene plakate nekih antalogijskih teniskih mečeve, kožni nosač za šest reketa, metar za tenisko igralište u kožnoj futroli, zatim uramljeni kolaž sa dva reketa, isto toliko loptica i propratnim materijalom iz 1890. godine kupljen za 700 dolara, tu je i brošura izdata pre tačno veka, 14. februara 1921. godine, imena „Svi udarci u tenisu“.
Po enciklopedijama, tenis se igra od 11. ili 12. veka tako što se rukama loptica udarala u zid, a potom prebacivala preko razapetog užeta. Kako je to bilo neugodno, navlačile su se kožne rukavice, kasnije se ubacivala mrežica između prstiju, pa se prešlo na opremu nalik drvenom veslu, a u 14. veku je počeo da se upotrebljava drveni ram sa razapetom žicom od ovčijih creva. Pravi reket patentirao je Valter C. Vingfild i registrovao ga je 1874. godine u Londonu. Vremenom se usavršavala tehnologija izrade drvenog rama reketa i žica, kao i dizajn, s ciljem da postanu lakši i da upute što jači udarac. Posle skoro veka, tačnije 1967. godine, kompanija „Vilson“ predstavila je prvi metalni ram reketa, a slavni Džimi Konors postao je najpoznatiji korisnik. Posle aluminijumskog rama, na scenu je stigao karbonski, kojim se i danas igra. Menjan je dizajn, a razvila se i tehnologija španovanja žice. I loptice su imale svoju istoriju. Prvobitne su bile kožne ispunjene dlakom, mekinjama, pa plutom, kasnije se igralo gumenim, dok se nije stiglo do aktuelnih.
-Upotreba „drvenjaka“ prestala je 1985. godine i moje interesovanje za rekete prestaje tom godinom. Imam 108 brendova u zbirci, a najstariji reket je iz 1875. godine. Mnogi znani su igrali njima, Don Badž, Bjern Borg, Kris Evert, Bili Džin King, Džimi Konors, Toni Trabert, Andrea Džeger… ističe Lazar Drinić i dodaje. Bio bih presrećan da mi se omogući da u Srbiji izložim moju kolekciju reketa i pratećih predmeta iz tenisa. Ima šta da se vidi. Lepo je to što smo imali Moniku Seleš, pa Anu Ivanović i Jelenu Janković, što smo imali Slobodana Bobu Živojinovića i sad svetskog „numera uno“ Novaka Đokovića, ali lepo bi bilo da se i na ovaj način upozna istorija tenisa.
Amerika je čudo. Čoveku se pruža mogućnost svašta da proba. Kao čovek kome je sport životna orijentacija, ne samo da je upražnjavao, nego je na nacionalnim prvenstvima za seniore i veterane i medalje osvajao u maratonu i polumaratonu, kao i na okeanskim kajakaškim takmičenjima, a stigao je i na golf terene.
-Lep sport, nije kontaktni, a do izražaja dolazi strpljivost i preciznost. Mnogo vežbanja i truda je potrebno da se usavrši perfektan udarac. Igrajući ga, jer je poput tenisa sport bogatih, saznao sam gde mogu da nađem rekete iz dvadesetih godina prošlog veka, ali sam počeo da sakupjam i palice za golf, isključivo za prvi udarac. s drvenom glavom. Imam ih preko 150, pa sam nabavio 18 kožnih golf torbi, čija se cena kreće i do 700 dolara po komadu. Imam i malu, ali lepu, zbirku jedrenjaka, muzičkih instrumenata…
Nije sve doneo šta ima, ali jeste četvoronožne ljubimce pomalo neobične za naše podneblje.
-Šetajući Njujorkom, video sam ženu sa lovačkim psom koji me podsetio na Žuću mog dede lovca. Kad sam se približio, primetio sam kako mu po sredini leđa dlaka raste u kontra smeru. Pitao sam je kakav je to pas i sazao da je lovački afrički gonič lavova. Pročitao sam da može 40 kilometara da trči, a da ne pije vodu, a kako ja trčim dnevno desetak i više kilometara, shvatio sam da je to pas za mene. Kad su se stvorili uslovi, nabavim mužjaka, koji je je imao na specijalkama zapažene rezultate. Ubrzo sam uvezao ženku iz poznate ruske odgajivačnice i ovde kraj Tise sam dobio prvo leglo. Sada imam odgajivačnicu Rodezijskog ridžbek goniča lavova. Iz prvog legla sam ostavio tri mladunčeta i sa roditeljima imam ih petoro. Izuzetna rasa. Nema poddlaku, ni miris, dva puta godišnje se isčetka, izuzetno je izdržljiv i miroljubiv, ali ne može da podnese zimske uslove, što znači da ko želi da ih zapati, mora da ima adekvatne uslove za njega, zaključuje svoju (ne)običnu priču mlad čovek ogromne energije.
