Kao još nesvršeni student istorije, ili da budem precizniji apsolvent, često čujem „dobronamerne“ savete starijih, što komšija, prijatelja roditelja, sugrađana pa i samih roditelja da izvadim mađarska dokumenta i palim negde, recimo, u koloniju srpsko-hrvatskih gastarbajtera, carstvujući grad Vijenu (mi smo iz mađarskog jezika preuzeli naziv Beč prim.aut.) ili pak negde egzotičnije, gde se red, rad i disciplina cene, kao na primer Švedska ili Finska.
Elem, od kako je Jugoslavija počela da pušta gastarbajtere da rade po Evropi usled sloma sistema radničkog samoupravljanja, od tada naš narod u glavi ima viziju kako je „Zapad“ obećana zemlja gde pare rastu na drvetu, gde svi jedu u „Mekdonaldsu“ i piju pepsi kolu. Naši ljudi su vredni i submisivni, ali isto tako su i skloni megalomaniji, pa vam neće reći kako se tamo od rada može jednostavno lepo živeti, bez dvoraca, zamkova, elitne poslovne pratnje i redovitim ispijanjem „don Perinjona“ sa istim, za razliku od naše zemlje gde se preživljava, ne od prvog u mesecu do sledećeg prvog, nego od danas do sutra. Parafraziraću jednog vaterpolistu koji je dao zanimljivu izjavu i rekao kako naš veliki vođa aka premijer voli Nemačku i da treba da imamo nemački mentalitet. Šta znači taj nemački mentalitet? Svaki prosečni Srbin koji prati fudbal zna jasnu definiciju nemačkog mentaliteta.
Naime, to vam znači da se utakmica igra svih 90 minuta! „Ajde!“, rekao bi Bili Piton… Da li su Nemci bolji od nas, da li su oni super ljudi? Mislim da je jedan njihov projekat iz sredine prošloga veka dokazao da ipak nisu, da su i oni samo obični ljudi od krvi i mesa…Pored standardnih rusofila i germanofila kod nas ima i jugonostalgičara koji će vam reći kako se nekad lepo živelo, al se nekad dobro jelo i ostale šarene laže. „Da, ćale, znam, bio si u Trstu, kupio dva para pantalona i Bulgari parfem i Rade Končar šporet od jedne plate i posle su te častili godinu dana na ratištu gratis.
„Bilo je to doba bratsva i jedinstva, letovanja i zimovanja, doba anemične i krajnje kukavičke politike miroljubive kohezije i dekolonizacije zemalja koje to nisu zaslužile. Bratstvo jedinstvo nas je skupo koštalo i više je ličilo na Kaina i Avelja negoli na unitarni jugoslovenski narod troimene nacije. Kada čujem onu staru: „Bili smo četvrta sila u Evropi, eeeej!“ dobijem izuzetno jak nagon za povraćanje. Šta je to nagnalo prosečnog Srbina da deli dobronamerne i krajnje, po meni, bezobrazne savete da emigriram i napustim maticu?
Pa, valjda jer se on ceo život patio radeći kojekakve poslove ili je radio kod privatnika za 65 dinara na sat (ne, nije kod Kineza) i ne želi da omladina bez perspektive provede svoj radni vek na isti način? Pedeset godina mraka nas nije slomilo, a nakon toga usledilo je turbulentno vreme, uveđenje višestranačkog sistema, građanski rat, sankcije a nakon toga NATO bombardovanje i operacija „Milosrdni anđeo“ (koji doduše, nije bio zvaničan naziv nego je to bio Operacija Saveznička sila).
Nakon toga, masovni protesti protiv režima Slobodana Miloševića, studentski revolt izražen pozitivnim vajbom koji je pokrenuo Exit pa taj čuveni 5. oktobar da bismo posle toga dobili isto jedno veliko ništa. Genetski mazohisti, navikli smo da po nama gaze, da nam ulivaju lažne nade nekakvim NIS-ovim akcijama od 1.000 evro, Beogradom na vodi, Bečeja kao centra banjskog turizma i asfaltiranjem ulica i sve me to nekako podseća na sliku Pitera Brojgela.
Naime, u nekoliko navrata sam i razmišljao o mogućnosti da napustim maticu i da odem trbuhom za kruhom, ali sam shvatio da nije to za svakoga, treba čelična volja, mnogo živaca i vremena utrošiti da bi se obreli negde u inostranstvu. U ostalom, ako svi mladi napuste ovu napaćenu državu, ko će promeniti stanje u njoj, ko će nam usaditi nemački mentalitet , ko će gledati „Bolji život“ kada prenose Toršavn – Partizan (Mrzim sebe volim Partizan) i na kraju krajeva, ko će da izađe poslednji i da ugasi svetlo za sobom? Nije ovo nikakav apel niti solucija problema koji zahvataju našu voljenu zemlju (Bela kuga, problem sa azilantima…) ovo je jednostavno moje sumiranje stanja u kojem se nalazimo. Volite svoju zemlju i poštujte je, i ako se ipak odlučite da je napustite, nikad ne zaboravite odakle ste došli.
„Ne možeš mnogo, ali možeš malo“ Aleksandar Stojković St.
Autor teksta: Branislav Grujin iz Bečeja, apsolvent istorije na Filozofskom fakulteta Univerzitetu u Novom Sadu
Opis slike: Slepac vodi slepca
