„Čika Perine“ muke ne prestaju

Jeste Dan primirja u Prvom svetskom ratu odnedavno globalni praznik, ali se u Bečeju 11. novembra komemoracijom prisećaju samo prvog streljanja mladih sugrađana 1941. godine  kraj spomen – obeležja Zid smrti u centru varoši.

Samo stotinak metara udaljen je spomenik kralju Petru I Karađorđeviću, pa bi se taj datum mogao obeležiti i, bar, polaganjem cveća na postament statue monarha Oslobodioca. Ko zna, možda će ove godine zaista i biti tako: naime, obeležava se tačno vek od kraja Velikog rata, a treba i da se, najzad, realizuje projekat rekonstrukcije spomenika, vredan oko 1,5 milion dinara sredstvima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i sicijalna pitanja i uz sprovođenje i nadzor Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Mnogo se Čika Pera, kako su ga njegovi podanici, kao da im je prvi komšija ili rod rođeni, familijarno zvali, napatio tokom rata, znao je da, na užasavanje svojih lekara i pratnje, kad zagusti na frontu, mada s već punih 70 godina, uzme pušku i pridruži se tri puta mlađim soldatima u rovu, zatim je u običnim volujskim kolima prešao veliki deo Albanske golgote, ali nije mu bilo mnogo lakše u Starom Bečeju, ni pošto je varoš ušla u sastav novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Maltene čim su utihnuli poslednji pucnji, pokrenuta je inicijativa da mu se podigne spomenik na centralnom trgu, ali ju je odložila velika oskudica prvih posleratnih godina.

Tri godine nakon što je preminuo prvi monarh mlade države, početkom 1924. počelo je i da se nešto konkretno radi, pa je građanstvu predstavljen projekat Dejana Bešlića po kojem bi statua kralja Petra visine 230 santimetara stajala na pijedestalu od četiri do pet metara. Predlagan je kamen, ali je, ipak,  prevagnula bronza. Ko zna zašto, samo dva meseca kasnije, prihvaćena je skica mladog vajara iz Zemuna Milana Nedeljkovića, po kojoj je spomenik, od tada vrlo popularnog bračkom mermera, trebalo da se postavi na centralnom delu Karađođevog trga i bude okrenut prema Gradskoj kući. Svečano otkrivanje upriličeno je 1. decembra 1924. godine. Na temelju dubine 270 santimetara, postavljen je spomenik visine 760 santimetara – postament pet metara i statua u stojećem položaju 260 santimetara. Na svakoj strani postamenta su predstavljeni motivi pobeda srpske vojske u dva balkanska i Velikom ratu. Godinu dana kasnije podignuta je ograda oko spomenika, delo lokalnog kamenoresca Karla Vajgnera.

Ubrzo je, 17. decembra 1924. godine, o spomeniku nadahnuto pisao ugledni književnik Gustav Krklec u prestoničkoj „Politici“: „Spomenik je izgrađen od najboljeg materijala, bračkog mermera, od kojeg je sagrađena i Dioklecijanova palata u Splitu i veliki broj najlepših palata u Veneciji. Tom materijalu ne može ništa naškoditi. Spomenik je moderan i vrednost će mu biti veća što bude stariji“.

Nije ni čudo što se u znatnim tiražima našao na anziskartama, međutim, što mu nisu mogli panonski vetrovi, kiša i sunce, učinila je okupacija. Jedan od prvih akata hortijevskih falangi bio je da se statua obezglavi, dok je postament razvaljen. Reprezentativan spomenik je, dakle, trajao samo 17 godina. Nekoliko decenije ležao je u podrumu bečejske Gimnazije, izvesno vreme u dvorištu Gradskog muzeja i posle pola veka doživeo „vaskrsenje“.

Odbor za obnavljanje spomenika je formiran maja 1991. i izrada nove glave poverena je akademskom vajaru-klasiku Savi Haluginu iz Subotice, dok su postament osmislili lokalni  stručnjaci, arhitekte Aleksandar Saša Đorđević i Stojan Coja Subakov, te građevinski inženjer Stanko Janjić. Novo osvećenje i otkrivanje spomenika upriličeno je 67 godina posle prvog, 1. decembra 1991. godine, na dan osnivanja Kraljevine SHS, ali na novoj lokaciji, stotinak metara istočno od autohtonog mesta kraj Srpske pravoslavne crkve Svetog velikomučenika Georgija i ispred zgrade Tehničke škole.

Umesto da spomenik bude svojevrstan simbol herojstva, ali i skromnosti, sklonjen je na marginu centralnog trga i često bio na udaru huligana. Jedni su, očigledno „udarničkim“ radom uništili postament i ogradu oko njega, a drugi šaranjem činili da  statua često liči na neku egzotičnu amazonsku pernatu faunu. Inače, spomenik omiljenom vladaru, osim Bečeja, imaju samo još Bjeljina, Velika Plana, Zrenjanin, Ribarska banja i Pančevo. Zasluge se na ovim prostorima, očigledno, previše brzo zaboravljaju.