Prenosimo u celosti autorski tekst direktora Gradskog pozorišta Bečej Zdravka Petrovića povodom reakcija na predstavu „Kursadžije”, koja će se odigrati u subotu (15. februara) na daskama lokalnog teatra.
Sada sam već siguran da ne postoji osoba u našem malom mistu koja nije obaveštena da će u Gradskom pozorištu (ijuu, zar tamo, u našem pozorištu?) u subotu uveče gostovati „Kursadžije”. Nešto manji broj njih zna da je to u organizaciji opštinskog odbora Srpske napredne stranke, u okviru aktuelnih predizbornih aktivnosti, i da je Bečej samo jedan u dugačkom nizu opština u kojem će ova vesela a besprizorna družina gostovati do 16. marta. Još manje njih zna (ili se pravi da ne zna) da je reč o iznajmljenom terminu, što znači da to nema nikakve veze sa programom Gradskog pozorišta. Verujem da se u proteklih godinu i po dana, koliko sam na čelu ove institucije, programska politika Gradskog pozorišta jasno isprofilisala, te da je svako ko je želeo, makar preko „fejsbuk” najava, mogao da prati šta se i koliko često u ovoj ustanovi događalo. Isto kako, verujem da nema potrebe da onima koji makar povremeno dolaze u Gradsko pozorište objašnjavam šta je naša programska politika i da se u tu šemu nikako ne uklapa nešto što se odaziva na „Kursadžije“. Reakcije na vest o njihovom dolasku su, kao što sam i očekivao, bile uglavnom negativne, ali osim nekolicine pakosnih provokacija anonimnih komentatora (najzanimljiviji su predlozi da spalim diplomu i da nastavim porodični biznis sa grejačima i bojlerima), sugrađani su me uglavnom štedeli, pravilno osećajući da to i ne može baš biti u nekoj vezi sa mojom idejom kulture. I gotovo da nije bilo onog tipičnog čaršijskog sadizma odnosno perverznog likovanja nad nečijim greškama. Da li su Kursadžije nedopustive u jednoj kulturnoj instutuciji? Da, ako je to u OKVIRU PROGRAMA te instutucije, ako ona promoviše, najavljuje, organizuje prodaju i, na kraju, eventualno zarađuje od toga. Ali, Gradsko pozorište je javna institucija i pojedine organizacije, u ovom slučaju jedna politička, ima prava da iznajmi salu za svoje programe, što nije ništa neuobičajeno u doba kampanje za izbore. I sve bi uskoro bilo zaboravljeno da nije došlo do objavljivanja proglasa u kojem stoji da „glumci amateri i volonteri“ Gradskog pozorišta osuđuju dolazak „Kursadžija“ u ovu instituciju, te da je to „skrnavljenje” kulture za koju oni godinama izgaraju itd. To je, naravno, legitiman čin građanskog bunta protiv kiča i šunda, što, po mom mišlenju, „Kursadžije” nesumnjivo predstavljaju, i kao takvog ga treba podržati. Žaoka tog proglasa nije bila okrenuta prema meni kao direktoru već prema lokalnoj samoupravi koja, kako kažu, finansira ovakav „program” umesto da ulaže u kulturu itd. E, tu su već dobrano pobrkani lončići te sam odlučio da neke stvari razjasnim. Užasna je ova pozicija u kojoj se sada nalazim jer će se, slutim, nepažljivom (ili zlonamernom) čitaocu učiniti da štitim lokalnu samoupravu od napada ljudi, potpisnika tog proglasa, sa kojima povremeno sarađujem u okviru dvaju dramskih studija i o kojima, iskreno, mislim da su nešto najbolje što u okviru mnogobrojnih delatnosti Gradskog pozorišta postoji. Svakako da mi nije namera da nekoga nekritički štitim već želim da prokomentarišem samo one navode iz pomenutog proglasa koji su netačni. Biću iskren i reći ću da mi se čini da u tom proglasu, napisanom u pomalo patetičnom tonu pozivanja na svoju ulogu u borbi protiv nemara prema kulturi, ima i malo preterivanja i dosta toga netačnog. Naravno, to ne znači da u nekim stvarima nisu u pravu. Prvo, potpuno je nefer osuđivati lokalnu samoupravu da ne ulaže ništa u kulturu te da umesto toga finansira program poput „Kursadžija”. Valja istaknuti da lokalna samouprava – to odgovorno tvrdim – nije dala ni dinara za „Kursadžije” već je, kao što je rečeno, salu za svoje potrebe iznajmio opštinski odbor SNS Bečej. Štaviše, ista ta lokalna samouprava, u kojoj se nalazi i SNS, dosad je davala bezrezervnu podršku Gradskom pozorištu i podržala subvencijama bogat i raznovrstan pozorišni program u proteklih godinu i po dana. (To je zapravo normalna stvar, ali u ovoj zemlji pre predstavlja izuzetak nego pravilo.) Činjenica je da je ista ta lokalna samouprava finansijski pomogla pozorištu da, van predviđenog i odobrenog budžeta, organizuje koncerte Darkvud Daba i Bisere Veletanlić, Masima Savića, Zvonka Bogdana, Block Outa i Darka Rundeka, svaki put plativši avans, čime je cena ulaznica značajno smanjena. Dakle, teza da opštinska vlast ne ulaže u kulturu je potpuno besmislena, zapravo jedna tipična, u ovom slučaju neosnovana, jadikovka o tome kako država/opština/vlast ne haje za funkcionisanje institucija kulture. Svakako da tih ulaganja nikada nema dosta, i svakako da je potrebno znati kako od tog malog napraviti dobar program, ali i to malo je bilo dovoljno da se pokrenu neke važne stvari u kulturnom životu našeg grada. Dalje, ista ta lokalna samouprava je prošle godine odvojila 1.000.000 dinara, u veoma teškim uslovima, za kupovinu audio i vizuelne opreme u Gradskom pozorištu. Takođe, ista ta lok. samouprava je finansirala putovanje Dramskom studiju mladih na festival u Beloj Palanci, sa kojega smo se – koristim priliku da opet pohvalim glumce – vratili kao apsolutni pobednici. Ista ta lokalna samouprava će finansirati put omladincima u Budimpeštu da tamo odigraju pobedničku predstavu „Leons i Lena“. Konačno, zahvaljujući solidnom budžetu, Gradsko pozorište je, osim produkcije dve omladinske predstave, prošle godine započelo dve profesionalne pozorišne koprodukcije, a ove godine ćemo (doduše, sa dosta skromnijim budžetom) realizovati, prvi put u svojoj istoriji, prve profesionalne predstava na mađarskom i srpskom jeziku.
Dakle, optužbe da ne postoji podrška pozorišnim delatnostima nije tačna. Možda bih i sam, da nisam tu gde jesam, podržao ideju ovog proglasa, ali ne tako da od toga pravim senzacionalnu vest koja se posle objavljuje po novosadskim medijima. Ubeđen sam da potpisnicima ovog proglasa (potpisanih zapravo nema, ali dobro) nije bila namera da denunciraju moj rad ili rad pozorišta, ali ne vidim zašto je ta vest morala da bude objavljena na nekolikim novosadskim portalima. Budući da do sada ti portali o prilično raznovrsnom programu Gradskog pozorišta nisu objavili ni retka, ne vidim zašto bi to radili sada. Ne znam da li će ta vest uspeti da, zbog jednog sata nekog bezveznog i, nema sumnje, otužnog programa, poništi gotovo sve što je urađeno za ovih godinu i po dana u ovoj instituciji, ali mogu da pretpostavim budući sled događaja: željni senzacija, novinari će, kao i internet korisicnici, šerovati ovu vest i tako će od jedog nevažnog događaja pokušati da naprave senzaciju, svakako kratkotrajnu, ali sa mogućim posledicama po ugled ove institucije. I pre nego što prokomentarišete kako mi niko nije kriv što sam dozvolio da dođu „Kursadžije”, dopustite da kažem još nešto: Ovo nije opravdavanje.
Ne mogu da vratim vreme jer, da mogu, ne bih neoprezno odobrio termin ne znajući da će nas pohoditi Hrvoje, Janez, Salveta i – o užasa – živopisni Ajdemi Popuši. Niti mogu da optužujem organizatore što nisu predvideli da će ovaj njihov potez mnogo više štete učiniti meni nego njima. Ovo je samo molba da me ne razapinju po medijima različiti dušebrižnici, pogotovo oni koji u Gradskom pozorištu nisu bili nikad. I dalje branim stav da je Gradsko pozorište javna institucija i da svako može da iznajmi salu za predstavu, seminar, predavanje, pod uslovom da se zna ko organizuje i u koje svrhe. Jer te nesrećne „Kursadžije” nisu program Gradskog pozorišta, a odigraće se za potrebe izborne kampanje jedne partije, u iznajmljenom terminu, pred publikom koja to voli, a kojoj ne mogu da zabranim da to gledaju jer lično o tome mislim šta mislim. Naravno, na meni je da se postaram da do ovoga ponovo ne dođe. Još samo ovo. Da je sve ostalo samo na proglasu, ni tada ne bih ovo pisao. Međutim, kao so na moju ranu, po fejsbuku je, brzinom svetlosti, šerovana moja izjava u kojoj tobože izjavljujem da Gradsko pozorište ni nema glumce. Naravno da je reč o potpunoj besmislici jer je ta moja pogrešno interpretirana izjava bila reakcija na vest sa jednog novosadskog portala. Ukratko, naslov glasi da su se glumci bečejskog pozorišta pobunili protiv dolaska „Kursadžija”, pa sam rekao da bi neupućenima u bečejske prilike to moglo zvučati kao da su na taj način reagovali glumci koji su zaposleni u pozorištu, dakle članovi profesionalnog ansambla, koji mi, nažalost, nemamo. Na kraju je otpalo ovo „ansambl” i „profesionalni” pa je ispalo da sam izjavio da mi nemamo glumce. Onda su usledili napadi i ogovaranja u zatvorenoj „fb”grupi kojoj nemam pristup. Ukoliko sam ovom izjavom uvredio divne i talentovane glumce koje imamo u našim dramskim studijima, ja im se ovom prilikom izvinjavam, ali ih istovremeno pozivam da sledeći put to rasprave sa mnom a ne po „fejbuku” i u zatvorenim grupama.
I tako sam ja skrenuo sa kursa. Sve zbog „Kursadžija”, naravno, koji su, kako čujem, u istom ovom pozorištu gostovali pre šest godina. Kada nijedan građanin ni glumac nije bio na braniku kulture.
Od svih poslednji,
Zdravko Grešni
