| Foto: Vlastimir Jankov
| Foto: Vlastimir Jankov

Dve velike zvezde, pevačku Lolu Novaković i fudbalsku Dragoslava Šekularca, angažovao je 1962. godine režiser Marjan Vajda (naravno, ne trener Novaka Đokovića) za film „Šeki snima, pazi se“. Bečejci su, pak, na oprezu, da lepo ispadnu, gde god se pojavi njihov „Šeki“, Đorđe Šekerović (78), jer već 55 godina foto-aparatom beleži sve bitne gradske događaje.

-Počeo sam da snimam 1956. godine. Rada je iz Bačke Palanke dolazio fotograf na igranke u Mladenovu, gde sam kao petogodišnje dete s roditeljima 1945. koloniziran iz Donjih Petrovića kod Bosanke Krupe, veli Šeki. Slikao nas je, odmah izrađivao i prodavao fotografije. Pošto moji najbolji drugari, Marko Peris i Jovan Stojsavljević, i ja nismo imali novaca za kupovinu slika, skrpimo pare i pazarimo foto-aparat „smena 6“, a mračnu komoru smo improvizovali u velikoj „Trumanovoj konzervi“. Bezbroj filmova smo upropastili dok se nismo izveštili. Nismo jurili zaradu, već samo da nabavimo novi materijal i budemo „glavni“ na igrankama. Družio sam se kasnije s kamerama i projektorima, ali nikada nisam bio bez nekoliko foto-aparata u kući.

Pre oblačenja vojničke uniforme 1960, nosio je tri godine traktorsku bundu u Vojnoj ustanovi „Karađorđevo“, a u slobodno vreme snimio mnoge ugledne goste, samo maršala nije uspeo. Po demobilisanju, preselio se u Bečej i zaposlio u moćnom „Fadipu“ kao polukvalifikovani radnik na strugu. Posle tri godne se razboleo i nakon lečenja u kameničkom Institutu je prebačen u magacin rezervnih delova i tu ostao do penzionisanja 1996.

Snimio maršala kad je 1968. gledao bački vulkan
Snimio maršala kad je 1968. gledao bački vulkan

-Imali smo i svoj fabrički list, uključio sam se u redakciju kao foto-reporter i pratio u slobodno vreme mnoge događaje, seća se Šeki. Kupio sam aparate „perfektu“, „jašiku“ i „kodak“ s harmonikom, zatim netonske, pa tonske kamere. Kako su one postajale sve savremenije i skuplje, vratio sam se foto-aparatu. Više ništa nije smelo da mi promakne, pa sam snimio i druga Tita kad je posetio bački vulkan 1968, kao i princa Čarlsa tokom obilaska „Fadipa“. Kako sam u Bečej stigao 17. decembra 1963. godine, Festival scenskog stvaralaštva dece Vojvodine – Majske igre, pratim od 1964. do danas. Fotografijama sa nekog događaja popunim album i poklonim organizatoru ili firmi. Tako ću i gradonačelniku Draganu Tošiću album  sa svim fazama poslednje rekonstrukcije centralnog trga „Pogača“: od podizanja mermernih ploča, preko izmeštanja spomenika „Pobeda“, do postavljanja klupa. Čekam samo da na proleće zasađeno drveće olista.

Potrajalo bi kad bi sve, po njemu značajne događaje, nabrajao. Jednog momenta se posebno seća.

-Predsednik i umetnički rukovodilac tek osnovanog KUD „Đido“ Branislav Bane Roganović i sekretar Gradskog pozorišta Slobodan Preradović povedu me početkom osamdesetih godina prošlog veka u Beograd na koncert „Španca“, jer je Bane planirao da ga tek svršeni student Miodrag Jovićević Čačak zameni. Ja iskoristim i snimim sa balkona tonskom kamerom „Super 8“ četiri koreografije: Brankovo, Vlaško, Vranjansku svitu i Šopsko kolo, koje su potom „đidovci“ uvežbavali na svojim probama, ponosno veli Đorđe.

Škljocnuo je i princa Čarlsa prilikom posete Fadipu
Škljocnuo je i princa Čarlsa prilikom posete Fadipu

Na vreme se pripremio za penzionerske dane. Kupio plac kraj Novobečejskog puta, izgradio skromnu vikendicu i zasadio pedesetak stabala različitog voća.

-Da toga nema, sad ne bismo vodili ovaj razgovor, jer, stanujem na četvrtom spratu u „golubarniku“, pa nije čudo što sam stalno u gradu ili u voćnjaku. Ove godine se nisam ovajdio, jer sam sakupio samo 120 litara mure od grožđa i dobijem tek petnaestak litara dobre rakije, vajka se Šeki.

Pohvalio se i da je, dok je ležao u kameničkom Institutu, naučio da pravi slike od slame.

-Svako je nalazio način da ubije vreme, pa, eto, i ja, objašnjava Đorđe. Najbolje su ječmena ili zobena slama, jer su kvalitetnije od pšenične, a kad se preseče i ispegla, dobije se veća širina. Uradio sam Titovu rodnu kuću u Kumrovcu, predao je maršalovom kabinetu i dobio zahvalnicu. Uradio sam i Banovinu u Novom Sadu i poslao im, a i nekoliko objekata u Bečeju. Sačuvao sam kod kuće samo Kolumbov brod. Foto-parat me je, ipak, više opčinio, kao dinamičniji i mom temperamentu bliži hobi.

 

 

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Imaš pravo da znaš“, koji sufinansira opština Bečej

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име