Budim se uz buncanje i mesečarenje. Po prvi put sam svestan toga za dosadašnjih 26 dana. Nino stoji pored kreveta i umire od smeha. Ne mogu ništa da mu prigovorim kad mi je Bog podario ovu „moć“. Delimo jutarnje aktivnosti kako bismo što pre krenuli put Mongolije.
Napuštajući Ulan Ude nismo svesni da je naš prvi cilj, Ulan Bator, tako blizu. Deli nas nešto manje od 600 km do istog. Dok se vozamo pričamo o tome kako je vreme proletelo, šta smo u kojim gradovima obišli i koga gde upoznali. Ne uspevamo svega odmah da se setimo, ali zato su tu dnevni izveštaji i video materijali da nam vrate film. Ragrovor nam naglo prekidaju domaće životinje. Poveći broj krava sebi pravi pešački pelaz preko magistralnog puta, dok se mi čudimo s osmesima na licu. Odmah vatamo kamere, a one kao da su znale da su u centru pažnje pa nam se još i obraćaju. Zaista zanimljiv prizor. Na istu situaciju nailazimo još nekoliko puta, a naša ideja da se zajedno sa njima i Rinom slikamo propada. Naime, u svakom stadu bilo je po nekoliko bikova, a nama se, iako nismo nosili ništa crveno, nije igralo koride. Uz to prijatno usporavanje bilo je i onog neprijatnog.
Pre ove avanture pričali smo da ćemo gaziti po različitim vrstama drumova, pa smo na jedan novi naišli. Kombinacija šljunka, zemlje i usitnjenog asfalta pimorali su nas da milimo. Ipak je bezbednost sve trojice najbitnija. Ne videći kraj grbavog puta, mislili smo da će nam trebati čitava večnost pre nego ugledamo Mongoliju. Ali, ipak su se ruski putari potrudili i mi smo uz lepe predele brzo smanjivali distancu do granice.
A evo i nje. Veoma konfuzno odrađena, granica između Rusije i Mongolije bila je mačiji kašalj za nas. Srećom, raspoloženi carinici obe zemlje nisu tražili skoro ništa da vadimo iz mašine. Jedino čekanje prouzrokovala je smena zaposlenih i proveravanje da li Srbima treba viza. Ovo je potvrda da smo jedni od retkih sa naših prostora koji obilaze Mongoliju. To čekanje od sat vremena ubili smo na internetu javljajući se roditeljima da nas nekoliko metara deli od nove zemlje. Dobijajući sve neophodne pečate, kročimo u šestu različitu državu.
Osećamo najveću dozu sreće do sada. Krećemo dalje, ali odmah bivamo zaustavljeni da bi nam prodali osiguranje. Mi vadimo naše, a kako su videli da nam neće ništa para uzeti počinju priču o nekom porezu koji je obavezan. Postaje nam jasno o čemu se radi i govorimo im da imamo samo kreditnu karticu koju ne primaju. Prvi popuštaju, dižu nam rampu i Nino daje gas. Vozi Miško sada. Opet smo pomislili da smo za stvarno krenuli, kao ono – palačinka. Policajac nas u poslednji čas zaustavlja, verovatno primetivši da smo stranci. Vadimo svu dokumentaciju, on nešto mrmlja, vraća nam sve i pokazuje rukom ka Ulan Batoru.
Još jednom se zaukavamo, ali ne uspevamo da napredujemo puno. Na sred druma postavljena je barijera koju prelaziš nakon što platiš putarinu. Vidimo uniformisana lica i shvatamo da ovo sada nije šala. Prolaz košta 1000 Tugrika, a mi u nas nemamo mongolsku valutu. Dok razmišljamo kako da pronađemo rešenje, momak iz drugog auta, koji odlično priča engleski, vadi pomenutu sumu i plaća za nas. Da ne bismo stvarali gužvu dogovaramo se da ih pratimo do prvog bankomata i vratimo im novac. U prvom većem gradu Darhanu stajemo i malo se bolje upoznajemo. Momak Di i njegov šurak predlažu da prespavamo kod njih u Ulan Batoru.
S obzirom da je već kasno, umorni smo i čeka nas još 3-4 sata vožnje do prestonice Mongolije, ne možemo da prihvatimo poziv. Pored neverovatne pomoći i ljubaznog dočeka u njihovu domovinu, daju nam sim karticu sa kreditom kako bismo ih sutradan zvrcnuli i družili se. Zahvalni pružamo ruku i odlazimo u potragu za parkingom. Malo izvan grada primećujemo nekoliko automobila i kamiona uz put, stoga Nino parkira Rina i kolektivno tonemo u san.
