Đole se budi sa zuboboljom, a ubrzo i ja za njim. Ne liči na njega da se žali na gluposti, pa shvatam njegovu bol veoma ozbiljno. Pije brufen kako bi dao sebi vremena da nađe adekvatnije rešenje. Prethodnu noć smo spavali kod Vojkana u stanu pa se tek oko podneva javljamo Miklošu. Trener predlaže Mikelanđelu, Miklošev nadimak koji samo trener koristi, da posete njegovu ženu Cegi, jer je ona stomatolog i da sasečemo bol iz korena – ovo može i u bukvalnom smislu da se prevede.
Zakazujemo susret u njenoj ordinaciji za predveče i sva trojica odlazimo kod Mikloša i Ivana u kancelariju. Govorimo kako imamo planove, želimo da posetimo centar grada sve do uveče, a posle možemo da se družimo. Mikloš odlazi da obavi neke poslove, dok Ivan insistira da ostanemo na kafici. Vreme je još jednom proletelo. Bilo je divno slušati čoveka kako lepo priča. Ivan je inače veoma pobožan i porodičan čovek. Vidi se promena u njegovim očima kad priča o ženi, deci i Bogu u odnosu na razgovor o poslu i politici. Ima dosta prijatelja i partnera, a mi smo uspeli da ga povežemo sa čika Radetom iz Novosibirska. Kuje se neka dobra poslovna ideja. Reč po reč, rečenica za rečenicom, priča za pričom i Đole propušta posetu kod Mikloševe žene u ordinaciji. Zove je da joj se izvini i obećava da će ići s njom sutra ujutru na posao da slučajno opet ne propusti termin.
Naš rastanak sa Ivanom prekida počasni konzul iz Mongolije ulaskom u kancelariju i nakon upoznavanja odlučujemo da idemo u posetu grada. Pozivamo prijatelja Di-ja koji nam je pomogao na prvoj naplatnoj rampi. Ako se sećate, nismo imali Tugrike, pa je on stao i platio za nas nakon čega smo razmenili kontakte. Dogovorili smo se da dođe po nas ispred Mikloševog stana, jer mi moramo da ostavimo auto na parkingu. Sedamo u Rina i krećemo se po gradu. Creva su nam krčala pa smo stali ispred „Burger King“-a da na brzaka jedemo.
Đole je istrčao da naruči hamburger, a ja sam nastavio da tražim parking. Hteli smo da uštedimo na vremenu. Međutim, pošto je bila gužva u saobraćaju i sva parking mesta su bila zauzeta, meni je trebalo dvadeset minuta da nađem parking mesto. U to vreme, Đole je ostao bez strpljenja i počeo je da me traži. Ja sam radio to isto, čekajući ga ispred „Burker King“-a. Kod njega je bio moj mobilni sa mongolskom karticom, pa sam ja zamolio prolaznike da mi posude njihov telefon za jedan poziv. Konačno uspevamo da se nađemo i sedamo u auto. Nastavljamo put, ali sad Đole vozi do stana jer je on već jeo, dok ja uživam na suvozačevom i mrndžam.
Taman da skrenemo na unutrašnji parking zgrade kad Rino odjednom gubi snagu i počinje da se gasi. Da naglasim da je i dalje bila jako velika gužva u saobraćaju. Đole paniči i kasno prebacuje na benzin i AC pumpa ne dobija snagu da ubrizga gorivo u karburator, auto se gasi. (Da, da, naučili smo te stručne izraze- AC pumpa, karburator, anlaser, točak… sve znamo sad). Uz nekoliko bezuspešnih pokušaja Rina guramo do parking mesta i ostavljamo ga da se ohladi.
Sve vreme smo pričali kako ne tražimo puno već samo da stignemo do Ulan Batora, a nazad ćemo lako. Sada smo imali ogromnu želju da idemo dalje. Malo smo se bojali smo se da će ovo biti naša krajna tačka putovanja. Kontaktiramo Srđana iz „Kompas“-a i on nam govori koje korake da preduzmemo. Pošto je Di već bio na putu po nas, ostavljamo Rina da odmara. Di dolazi po nas u „Toyota Prius“ automobilu. Inače, ovaj model je veoma čest u Mongoliji, a po mojoj nekoj proceni ima ih minimalno 40% od ukupnog broja automobila.“ Prius“ je ekonomičan auto i hibrid je, što znači da ima i električni motor.
Laganom vožnjom stižemo do dela grada gde smo videli statue kamila koje predstavljaju „Put svile“. Zatim obilazimo budistički hram i na kraju nas Di vodi do gradskog parka gde je bilo puno ljudi s decom. Svuda su se videla deca kako voze one male automobile na bateriju, jedu sećernu penu i ližu sladoled. Di-ja je zvala žena i rekla mu je da je vreme da dođe kući taman kad smo mi trebali da mu saopštimo da moramo i mi našim putem. Odbacuje nas do restorana gde su nas čekali drugari, a on uz zvuke sirene odlazi svojoj ženi.
Konačno smo svi na broju. Prilazeći stolu, primetili smo veći broj krigli nego jakni i odmah nam je bilo jasno da su i nama naručili pivo da nas čeka. Momci su već birali hranu, a radi se o „all you can eat“ restoranu. Odlazimo da izaberemo i mi šta ćemo i sedamo za sto. Za stolom smo bili Džeki, Ivan, Mikloš, Vojkan, Rade, Laza, Đole i ja. Uz priču o tome kako ćemo da idemo kad nam auto nije u voznom stanju i mnoge pokušaje da nas nagovore da ostanemo još, opet dočekujemo fajront. Odlazimo do centra oko ponoći i beležimo trenutke kako bismo ih se podsetili onog momenta kad ih budemo zaboravili. Rastajemo se na dve polovine. Četvorica na jednu stranu i četvorica na drugu.
Dok smo išli kući sa Miklošem i Džekijem razmišljali smo koje je najbolje rešenje za Rina. Nije smeo da prenoći na otvorenom parking, pa je Džeki predložio da ga oteramo kod njega u dvorište. Jedino pitanje je bilo kako to da izvedemo kad nije hteo da upali. Odlučili smo se za najprimitivniji način, guranje, jer Džekijeva kuća nije daleko od Mikloševog doma. Došavši u stan kod Mikloša dočekuje nas namešten krevet i nakon kratkih rađenih poslova na lap topu i tabletu,tonemo u san nadajući se da će sa Rinom biti sve u redu.
