Đoleta budi Cegi da idu zajedno do ordinacije kako bi mu popravila zub. Ja žmirkajući pratim situaciju na kratko, a zatim se okrećem na drugu stranu i nastavljam da uživam na celom krevetu samo za sebe. Posle sat vremena budi me Miki i govori mi da je vreme da idemo. On na posao, a ja da vidim što nas je Rino juče izneverio. Odlazim kod Džekija na parking i javljam mu da sam stigao. Nakon pet minuta dolaze on i njegov prijatelj Muge koji će mi pomoći pri popravci. Ili ja njemu.
Kako smo trebali iskoristiti dva deci benzina, morali smo tu količinu izvući iz rezervoara. Nabavili smo crevo i Muge je počeo. Jadan čovek, popio je pola litre pokušavajući da isisa beznin. Meni ga bi žao pa sam preuzeo. Napivši se i ja malo benzina, bi nam obojici draže, ali smo uspešno odradili prvi deo posla. Pola pili, pola Rinu dali. Sipamo gorivo u karburator, Rino odmah dobi snagu i iz prve upali. Pitam se da li sam srećan zbog dejstva benzina u krvi ili što je Rino spreman za nastavak puta. Posle obaveljnog posla, Mugi vadi cigaru i upaljač. Iskačem iz auta i govorim mu da to baš i nije pametna ideja. Džeki se uz komentar “maa nećeee” korak po korak udaljava od njega. Lupajući se po glavi, majstor vraća cigaru u tabakeru, a ja ga grlim i zbog pomoći i zato što je još uvek tu sa nama na zemlji.
Ubrzo se nalazimo u stanu kod Mikloša i pripremamo se za poslepodnevni odlazak. Domaćin nam je ispekao pljeskavice, kobasice i napravio salatu da ručamo. Odvalismo se, pa nam bi žao da ponesemo dodatnu hranu što nam je spremio za put. Upućujemo se ka centru da još malo razgledamo grad i obiđemo Nacionalni muzej Mongolije. Oduševili smo se ovom kulturnom institucijom. Hronološki je organizovan, pa smo iz prostorije u prostoriju mogli da pratimo istoriju i razvoj Mongolije od pre Hrista do modernog doba.
Nakon obilaska pravimo dogovor da se svi nađemo kod Ivana u kancelariji i pozdravimo kako dolikuje. Nažalost, Rade i trener Vojkan su radili i nisu stigli da dođu, ali smo se prethodno veče sa njima pozdravili. Uz kaficu i kvas družimo se sa ostatkom ekipe, a i Mugi nam se priključio kako bi još jednom video Jugića. Mrak je pao, a uz ubeđivanje da ostanemo još jednu noć mi na silu krenusmo, jer da nismo seli u auto definitivno bismo ovde ostali ceo život. Eto koliko nam se svideo Ulan Bator i vreme provedeno sa ovim dragim ljudima. Kako je Ivan dosta pobožan, poziva nas da nas blagoslovi i da poljubimo krst. Na momenat osećali smo se kao u crkvi. Srećnih lica prave nam mali ispraćaj dok palimo mašinu i odlazimo teškog srca. Ubrzo na zadnjem sedištu primećujemo da su nam ubacili sokove, vodu, Mikijevu hranu i keksiće i to dok smo mi sedeli gore u kancelariji. Oduševljeni ovakvom ljudskom dobrotom izlazimo iz Ulan Batora sa po kojom suzom u očima.
Smišljamo na koji način da ovu sjajnu ekipu ugostimo kod nas u Bečeju, jer su stvarno to zaslužili. Ma i više od toga. Konstantno upaljena duga svetla automobila iz susreta, onemogućavaju nam sigurnu vožnju i već posle nepunih pola sata stajemo na pumpu da prenoćimo. Ni minut nije prošao, a Đole je već zaspao. Mene preko Vibera zove drugar iz klupe koji me obaveštava da upravo slave pet godina velike mature, a ja moram da kažem koju pametnu preko spikera. Uz velike pozdrave i prisećanja dobrih srednjoškolskih vremena, prekidamo razgovor. Gasim internet i pridružujem se mom Matorom.
Mikloše, Ivane, Džeki, Rade, Lazo i Vojkane hvala vam do neba na svemu! Niste ni svesni kakvo ste dobro seme zasadili u nas, o kojem ćemo mi brinuti da raste i širi se. Nadamo se ponovnom druženju uskoro, ovog puta ćemo mi biti u ulozi domaćina. Hvala od srca. Neka vas Bog čuva.