Belo, oko nas sve je belo. Gledajući kroz prozore Jugića svuda vidimo snežni prekrivač. Nakon nekoliko sunčanih i toplih dana, iznenadila nas je količina snega koja je napadala. Dok izlazimo iz Rina da proteglimo noge, pevušimo Severinin hit: „videli smo sneg u maju“. Naši prijatelji iz Ulan Batora upozorili su nas da možemo lako da zateknemo belu padavinu dok ponovo ne kročimo u Rusiju.
Spremili smo Rina i uputili se ka bivšoj prestonici Mongolije, Harhorinu. Okruženi snežnim dolinama uživamo u prostranstvima ove zemlje. Odlučujemo da uz put napravimo nekoliko kadrova i malo se grudvamo. Jugić je poslužio kao sklonište, te su sevale grudve oko njega, a po koju je morao da pretrpi. Da nismo u kondiciji dokaz je da se nismo grudvali ni 3 minuta. Zadihani sedamo i nastavljamo put. Prateći mapu vidimo da se približavamo peščanom pojasu okruženom planinama. Ubrzo stižemo do tog dela puta i bečimo se. Kakav prizor ljudi! Neposredno ispred nas pustinjski pesak, na njemu sede kamile, a u pozadini visoke planine sa belim vrhovima. Neverovatnu lepotu je majka prirode podarila Mongoliji.
Sedamo na dve kamile i idemo do mesta gde možemo napraviti savršene fotografije. Usled očaravajućeg pogleda, nekoliko monenata nismo mogli doći do daha, a kamoli da progovorimo nešto. Divljenje ovom jedinstvenom prizoru trajalo je par minuta dok kamile nisu odlučile da potrče. Jedva zadržavajući kamere u ruci, poskakujemo između kamiljinih grba dok se one krupnim koracima vraćaju na svoju poziciju. Moramo priznati da su nam međunožja malo stradala od ove „vožnje“.
Idemo dalje ka Harhorinu i nedaleko od pustinjskog pojasa nas zaustavlja policija. Verovatno je u pitanju rutinska kontrola, ali ajd da pokušamo da snimimo kako ćemo se sporazumeti sa saobraćajcima. Međutim, brzo su prišli, a mi neuspevši da upalimo kameru predajemo dokumenta. Par pogleda u papire i uvzik „az jargaltai tsag“ (srećan put). Na ulasku u nekadašnji glavni grad nalazi se „Erden Zu“ manastir i muzej. Svraćamo unutra gde nas dočekuje vodič koji odlično govori engleski. Pažljivo slušajući istoriju prvog budističkog manastira u Mongoliji saznajemo da je izgrađen 1585. godine po naredbi Abtai Sain Khan.
Nakon korisno provedenog vremena u manastiru, odlazimo do manjeg restorana ne bi li smo prezalogajili nešto tradicionalno. Supa sa osam vrsta povrća, ovčetina pomešana s krompirom i nekim čudnim pečurkama nam je napunila stomake. Morali smo pola sata blejati za stolom kako bi se obrok koliko toliko slegao. A kada smo napustili objekat ugledasmo takmičenje u streličarstvu. Obučeni u tradicionalne nošnje, muškarci i žene gađali su čunjeve sa nekih 50-ak metara. Deca su oko terana navijala i pevala nama nerazumne pesme. Imali smo sreće da naletimo na ovu lepu manifestaciju, ali vreme je bilo da nastavimo put. Uskoro će mrak i moramo stići do Cecerlega. Uz zalazak sunca vodimo neku polemiku, i, kao po običaju, niko ne izlazi kao pobednik. Zaista smo tvrdoglavi! Stižemo na današnju krajnju tačku i parkiramo Rina uz pumpu, a momci koji rade na istoj će nam napuniti opremu preko noći. Zahvalni na tome, obaramo sedišta i krećemo u potragu za slatkim snovima.