Obaramo rekorde. Već četvrtu noć za redom provodimo u Jugiću, a isto toliko dana nismo videli tuš. Srećom, putujući nailazimo na mnoga jezera i, uz mali predah, pokvasimo se hladnom vodom. Gledajući kako ljudi na ovim prostorima žive, solidarisali smo se malo. Iako redovno kupatilo nismo videli nekoliko dana, zubi su nam i dalje beli. Em zbog toga što ih redovno peremo (bar to), em što smo garavi od prašine pa belina dolazi do izražaja.
Sinoć nam je kamionžija rekao da smo 7 kilometara udaljeni od asfalta. Posle 250 kilometara vožnje po zemljanom, peščanom i putu od tucanika, željni smo ravnog druma. Zbog toga nam dan počinje rano pošto smo već u pola 7 upalili mašinu. Posle dvadesetak minuta vožnje, čudimo se kako još nema asfalta. Pitamo se da li je moguće da ljudi ne znaju da gledaju na merač za kilometražu. Tešimo se kako se krećemo pored puta u izgradnji, pa bar znamo da idemo u pravom smeru. Odjednom iz daleka vidimo sivu površinu, pa zatim crnu. Istog momenta se radujemo i stiskamo gas kako bismo što pre napustili prašnjav put. Priliku da nadoknadimo sporiju vožnju koristimo tako što malo jače dajemo gas i testiramo Rinovu brzinu na otvorenom.
Ravan put, dugački pravci, veliko jezero sa leve strane i planine s desne prate nas nekih 150 kilometara. Oko 10 časova stižemo u Naranbulag, selo sa možda 1000 ljudi. Tu pravimo pauzu i doručkujemo govedinu s pirinčom i krompirom. Iako svi naši u Srbiji spavaju, puštamo im poruke da je sve u redu i pitamo meštane gde je put za mali Ulgi. Baka i deka nam pokazuju u kom pravcu treba da se krećemo, a kad smo ugledali od čega se sastoji podloga puta, nestao nam je osmeh sa lica. Ne opet zemlja i pesak! Ali, nema kukanja nego idemo dalje. Dekica nam je na papiru napisao distance do narednih gradova i bio je tačan u metar. Usput nailazimo na mnogo kamila, ali ove su prave divlje za razliku od dosadašnjih. Nemaju vlasnike i nisu namenjene za jahanje.
Prvi put srećemo belu kamilu, doduše očerupanu. Na glas razmišljamo zbog čega su takve i dolazimo do zaključka da odbacuju zimsku dlaku, jer postaje prevruće. Sunce prži, živa prelazi 30 stepeni, prašina svuda oko nas, a mi lagano idemo dalje. U rano posle podne dolazimo do malog Ulgija i posle 5 dana prvi put hvatamo WiFi. Uspevajući da pošaljemo par poruka, prekida nam se konekcija i piše da treba da uplatimo ukoliko želimo dodatne megabajte. Iako Mongolija nije toliko razvijena u ovim predelima, njeni stanovnici znaju trikove 21. veka. Nastavljamo put dalje i ubrzo stižemo do Umnogovi mesta gde samo točimo benzin. Uz savetovanje sa meštanima, brzo izlazimo iz ovog sela i namera nam je da do kraja večeri stignemo u Hovd, koji je udaljen nekih 80-ak kilometara.
Vozeći polako po zemljanom putu, dotakli smo se zanimljive teme o ženama. Uživajući u razgovoru, nismo ni primetili da smo se odvojili od glavnog puta i skrenuli sa rute. Gledajući mapu, vidimo da možemo i ovuda ići, pošto nam nije bilo do okretanja auta i vraćanja nazad. Sada se već krećemo među vrhovima planina i okruženi smo velikim kamenjima. Put se s vremena na vreme suzi i moramo stati i izaći iz Rina ne bi li utvrdili kuda njegovi točkovi da gaze. Približavajući se Cun-Ulanu, nailazimo samo na pesak. Kao u pustinji. Natovareni Rino polako gubi snagu i staje. Gledajući ispred nas vidimo da je gotovo nemoguće da stignemo do sela. Ukoliko bismo se odlučili za tu opciju, čeka nas uspon po pesku. Veoma teško izvodljivo, pa stoga odlučujemo da je ipak bolje da se vratimo.
Naši drugari iz Hrvatske, koji su ovuda vozili prošle godine, rekli su nam da ne brinemo ako pogrešimo put, jer je snalaženje u ovim predelima zemlje otežano. Ne dižući tenziju, ostavljamo povratak za sutradan. Polako pripremamo stvari za spavanje i uživamo u zalasku sunca. Malo po malo, žitelji sela Cun-Ulan prolaze pored nas i, misleći da imamo kvar, staju da ponude pomoć.
Nekako im saopštavamo da je sve u redu i da ćemo prespavati u pesku. Hteli smo da raširimo šator po prvi put od kako smo na putovanju, međutim, temperatura brzo pada i nema ništa od toga. Šta sad, ni petu noć za redom se nećemo odvajati od Rina. Uz poruku roditeljima da je sve dobro, odjavljujemo se za današnji dan.