Nismo ni do Hovda stigli a prvobitan plan je bio da se tamo zaustavimo i prespavamo. Ustajemo zajedno sa suncem i žurimo da nadoknadimo kilometražu. Ulazimo u Hovd da kupimo vodu kako ne bismo ostali žedni jer nemamo više zaliha na stanju a ni na kraj pameti nam nije da ljudi neće samo zbog nas otvoriti prodavnice u šest ujutru. S obzirom da smo već upoznati sa njihovim sistemom poslovanja kucamo na prozore radnji.
Ovde meštani koji drže takozvane restorane drže ga u rođenoj kući, kuhinja im služi za pravljenje buza i hušura, njihovu nacionalnu hranu, a dnevna soba za mušterije. Isti princip važi i za prodavnice, u predsoblju se vrši trampa dok se u ostalim delovima kuće živi. Kucamo ali se niko ne odaziva. Odlazimo u nadi da ćemo izdržati 80 km po suncu i prašini koja se diže iz peščanog i kamenog puta. Odmah smo znali da od toga neće biti ništa pa smo već na prvoj jurti pozvali domaćina da otvori i molili ga za malo vode. Odakle se neke jurte snabdevaju vodom to ne znamo ali znamo da smo od jednih ukućana dobili vodu sa ukusom zemlje.
Na putu do Ulgina su putevi napravljeni od prethodnih prolaznika motornim vozilima. Nažalost, mi gubimo trag guma prateći navigaciju i pravimo pogrešno skretanje. Pokušajte da zamislite situaciju… Sunce polako počinje da prži, nemamo više vode, benzina ponestaje a gasa nema još od Ulan Batora, prošli smo preko planine i močvare i nismo sigurni da možemo istim putem da se vratimo, auto je sav od prašine jedva može da se diše i još nam budi žeđ, a kao što rekoh, vode nemamo. Užasna situacija. Međutim, tu se javlja prava drugarska, da kažem bratska veza s obzirom da se Đole i ja izjašnjavamo kao braća već 10 godina. Pokušavamo da ostanemo smireni i staloženi a u tome uspevamo tapšući jedno drugog po ramenu.
Uzimamo u obzir negativne i pozitivne stvari tj probleme i rešenja. Razmatramo situaciju i uz dogovor sve postižemo. S obzirom da nismo imali puno goriva Đole ide u potragu za potencijalnom prečicom a ja da ostanem i sredim auto. Dok sam gledao ispod auta da li smo ogrebali ili probušili nešto primetio sam da mi prilazi jedna životinja. U tom momentu mi vetar nanosi prašinu na oči i na brzinu skidam rukavice kako bi ih protrljao. Ležeći ispod auta u neverici da vidim životinju nalik vuku na tri metra od sebe me ni malo ne iznenađuje. Ovaj dan je sam po sebi zanimljiv pa što Onaj od gore ne bi sebi priredio maksimalnu zabavu. Izvlačim se držeći klešta čvrsto u ruci i prilikom ispravljanja primećujem čobana na konju. Nisam mogao u ležećem položaju od gume da ga primetim. Poziva svog psa k sebi jer je primetio da sam očigledno bio zaleđen prizorom a zatim mrmlja nešto na mongolskom. Dok je moj mozak registrovao sve ove operacije, u momentu se opuštam i ispitujem za bilo kakav znak puta. Pas dolazi da ga češkam očigledno shvativši da me je prepao.
Odmah se rukama i nacrtima štapom u pesku razumemo a zatim prelazimo na to da ja jašem njegovog konja. Đole se iz povratka iz lova na prečicu vraća bez plena. Jašući konja, objašnjavam mu da je jedini put nazad i da je to jedino rešenje. Osmeh mu se vratio ne zbog većeg problema što moramo nazad, a toliko toga smo jedva prešli, već zato što smo u najvećem problemu do sada našli najboljii način da ga ulepšamo. Đole se hvata omče i skače na konja da ga on sledeći osedla. Zahvaljujemo se čobaninu i krećemo putem kojim smo došli. Uspevamo sve prepreke nekako da pređemo. Dolazimo do jednog mostića koji se nalazi iznad male reke koju okružuju tri Jurte i Rino prestaje sa radom.
Ostadosmo bez goriva, a taman smo se uputili ka pravom putu. Već sam zamišljao taj topli tuš i kako pravim saunu od kupatila, ali će izgleda kupanje morati da sačeka. Ugledajući turistički automobil stanovnici jurte napuštaju svoje kuće i prilaze u pomoč. Ljudi, Mongolci su neverovatno ljubazni ljudi! Odsedamo u jednoj povećoj jurti dok čekamo da se gazdin drug vrati iz najbližeg grada sa 10 litara benzina.
Čekajući ga, uspevamo da vidimo na delu hvatanje divljih konja. Jedna od najtužnijih scena u mom životu. Prvo su uhvatili kobilu jer se sporo kretala zbog ždrebeta. Ždrebe je pratilo svoju majku, pa na njega nije trebalo trošiti vreme. Zatim su kobila i ždrebe poslužili kao mamac da se uhvati pastuv neverovatne lepote. Pastuv je bio neverovatno snažan ali nažalost je bio nadbrojen iskusnim kaubojima. Nekoliko momenata kasnije bio je uhvaćen i vezan za drvo. Prišli smo da mazimo pastuva jer nam bi žao. U to vreme stiže gazdin drugar i donosim nam benzin. Bilo je četiri sata i mogli smo da krenemo dalje.
Zahvalii smo se ovim divnim ljudima na gostoprimstvu i otrčali smo da damo poslednju kocku šećera pastuvu. Međutim, i dalje pod uticajem adrenalina, nije baš bio raposložen za druženje. Krećemo se dalje i konačno stižemo do Ulgija! U odnosu na prethodna sela od svega nekoliko kućica ili jurti, ovo je bilo znatno veće. Najveći grad kojeg smo videli otkako smo u Mongoliji, posle Ulan Batora naravno. Kaskamo u Rinu tražeći prodavnicu da kupimo vodu i nešto od hrane. Do granice ima još samo 100 km, ali to je tri časa vožnje zbog lošeg puta. Razmipljamo da ostanemo ili ne, ali pošto će uskoro mrak odlučujemo da krenemo pa dokle stignemo…Nakon 25 km stajemo jer je vidljivost slaba a zbog težine zadnjeg dela auta farovi nam bacaju na nebo a ne na kolovoz. To nam dodatno otežava kretanje noću pa parkiramo pored puta da se dobro naspavamo. Definitivno ćemo sanjati tuširanje. Laku noć.
