Do sada na ovom putovanju nismo imali prilike da spavamo na dušeku na naduvavanje. Posle silnih hostela i noći prespavanih u Rinu ovo nam je došlo kao šlag na tortu. Budimo se odmorni u nadi da će gazda Viktor naći rešenje za naš problem. I dalje se radi samo o ideji koja će tek na kraju posla pokazati da li je bila dobra ili loša.
Od ranog jutra gazda Viktor i njegov majstor rade na Rinu. Vidi se veliki napredak i želimo da vodi u pravom smeru. Pošto smo primetili da svojim prisustvom više smetamo nego što pomažemo, odlučili smo da radimo ono što sigurno znamo, a to je u ovom slučaju bilo da čistimo radionicu. Malo je Viktor dozvolio da se njegova automehaničarska radnja zapusti pa smo mi radili na tome. U jednom momentu je došao radnik iz susednog objekta i sa ulaza uzviknuo „Waaao!“ – e toliko smo ozbiljno shvatili ovaj posao! Viktor je takođe bio zadovoljan, a mi smo mu rekli da je to mali znak zahvalnosti što tako vredno radi na našem autu. Kada smo završili sa čišćenjem taman su tad pravili pauzu za ručak, pa se Viktor ponudio da nas odbaci kolima do stolovaje kad se već kreće u tom pravcu.
Bez razmišljanja prihvatamo još jednom vožnju u njegovom BMW-u i uživamo u kožom presvučenim sedištima. Prija malo za promenu osetiti ponekad i luksuz, a i Rino nije ljubomoran. Nakon Borš čorbe i nekog mesa posle, punih stomaka se vraćamo peške do radionice. Neprestano razmišljamo o tome kako će se sve ovo završiti. Hoće li Rino biti popravljen? Hoćemo li sva trojica doći kući uzdignute glave? Hoćemo li svojim donacijama dovoljno poboljšati rad azila, odnosno brigu o psima? Milion sličnih pitanja nam se motaju oko glave i ako nas je nešto naučio ovaj put onda je to da se ne zamaramo stvarima koje ne možemo da kontrolišemo.
Auto ostavljamo Viktoru, a stvari vezane za azil ćemo po povratku rešavati. Preneo sam Đoletu da alternativu za najjeftiniji mogući povratak imam isplaniran, ali mi je potrebna potvrda od naše ambasade za pojedine informacije. Prestajemo sa brigama. Bitno je da je s nama sve u redu. Ruka i nos polako prolaze, pa će možda i Rinove rane da se zacele. Samo se malo prenemaže. Ostaje nam da se nadamo. Dolazimo u radionicu, a majstori na istim pozicija kao i kad smo ih jutros videli. Sva pažnja usmerena je samo na Rina. Radi gazda bez prestanka. Nada raste…
Mi smo počistili i zadnju mrvicu u radionici, a nakon radnog vremena Viktor je imao želju da podeli s nama njegovu strast. Rekao je da ga pratimo. Obišli smo lanac njegovih trgovinskih radnji, pa smo se vratili do auto-kompleksa. Na boku kompleksa se nalazio jedan ogroman hangar u koji smo ušli. Nismo mogli da verujemo svojim očima. Ručno pravljen od strane njega samog, nalazio se ni manje ni više nego avion! Prelepa mašina! Na prvi pogled vidi se da je rađen s ljubavlju. Odmah mi se vratio film na njegov rad na Rinu. Od tog momenta sam eliminisao bilo kakvu sumnju da nam se treći član neće vratiti kući. Prilikom pokazivanja nam je objašnjavao od kojeg materijala je skrojen i kako je pravio određene delove. Kad smo došli do „haube“ ostali smo bez reči. Imate jedan pokušaj da pogađate koji motor se nalazi u avionu – Ladin!
Dozvolio nam je i da sednemo u kokpit. Nisam mogao a da se ne zapitam šta ova mala sprava sa Ladinim motorom može da radi u vazduhu. Nažalost nismo dobili priliku da letimo s njim a i iskreno, mislim da ne bismo smeli. Viktor kaže da leti i do 3000 metara u visinu. Nije ni malo naivno. Rastajemo se sa Viktorom posle ove male vizite aviona i odlazimo u svoje odaje. Nije nam se odmah spavalo pa smo odgledali film, jedino su nam kokice falile. Još jedna noć u sobici sa turbo maksimusom.
