Ustajem i spremam Rina za čekiranje još jednog glavnog grada, Astane. Ja sam dobro spavao i uzbuđen sam jer se krećemo. Nažalost, to ne mogu reći za mog brata Đoleta koji je morao da spava na suvozačevom mestu, jer je zadnja klupa pretrpana stvarima. Razlika između vozačevog i suvozačevog sedišta je u tome što se moje, odnosno vozačevo, spušta, a Đoletovo ne.
Jadan momak morao je da spava u sedećem položaju sve vreme. I ako je za nekog to nemoguća misija za spavanje, Đole je uspeo da se odmori. Ne skroz naspava, ali je spavao. Ništa mi lepše nije palo nego kad sam ga probudio sirenom YugoLade.
Taj istraumirani izraz lica je vredeo sve njegove pošalice kako se on uvek ispruži na zadnjem sedištu i probudi odmoran, dok ja baš i ne. Teško je, verujem, ali se mora nastavljati putovanje. Usledilo je brzinsko pranje zuba i rutinsko proveravanje Rina, a zatim i polazak. Neverovatno kako automobil star 28 godina ne troši ni kap ulja.
Često mi sine želja da pri povratku majstora Srđu potapšem po ramenu, što ću sigurno i uraditi. No, otom potom… Ubrzo je Đole zatvorio oči. Ljubomoran na njega što nastavlja da spava, uzeo sam mu keks iz krila i sve pojeo. Nema spavanja dok Paja vozi! Spomenuli smo u prošlom uzveštaju kako smo informisani da je put od Pavlodara do Astane autoput i da nećemo ni osetiti tih 480 kilometara.
Tu informaciju smo dobili od različitih strana, od vozača kamiona, poznanika pa sve do ambasadora. Mi smo u tom slučaju baš baksuzi jer smo naišli na desetak radova na putu. Od 480 kilometara mi smo se nekih 250 kilometara vozili van autoputa. Rekao sam sebi da više nikad neću reći bilo šta loše za srpske puteve.
Verovali ili ne, Đole je spavao kao bebica tokom svih ovih vožnji. Morali smo samo malo da usporimo jer su nam krave preprečile autoput, ništa strašno. Što se signalizacije tiče tu su „pobedili“. Naime, zbog čestih radova na putu bilo je prestrojavanja u traku suprotnog pravca. U jednom momentu auto je išao našom brzom trakom bez ikakvog prethodnog upozorenja od strane putara ili saobraćajnog znaka. Sva sreća nije bilo problema, ispratio sam ga kroz retrovizor. Ljudi su mu blicali, a kao pametniji popuštali i sklanjali se u sporu traku. Nismo stajali uopšte. Vreme više nije na našoj strani.
Konačno smo stigli do Astane. Već na prvi pogled kroz prozor Rina oduševljavamo se gradom, iako je sve vreme pljuštala kiša. Čak je u jednom momentu bilo i poplava na pojedinim raskrsnicama. Ni blizu kao skorašnje u Novom Sadu. Stigosmo u centar grada i zbog ogromne količine padavina molili smo se da u hostelu ima slobodnih kreveta. Malo nas je sreća pogledala i pogodili smo hostel iz prve. Solidan smeštaj, ništa specijalno na prvi pogled, ali na drugi, odnosno kad smo videli brzinu protoka interneta, hteli smo da mu damo pet zvezdica! Idealan za obavljanje naših obaveza preko neta, a s obzirom da je kiša pljuštala napolju, proveli smo sve vreme kuckajući se sa porodicama.
Đole je primetio da je kiša u jednom momentu prestala i on, kao naspavan, je odlučio da ode da se prošeta gradom u noćnim satima. Ja sam morao da preskočim razgledanje, jer me je od ranog buđenja, celodnevne vožnje i gledanja u monitor mnogo hvatao umor. Zamolio sam ga da pri odlasku ugasi svetlo i on je izašao. Taman kako sam uspeo da zatvorim oči ušao je naš cimer i počeo s ispitivanjima. Pokušao sam mu na nekoliko načina dati do znanja da želim da spavam, ali je on izrazio veliku želju da sazna nešto o nama. Izdvojio sam 30-ak minuta samo za njega i uz polu – ruski polu – srpski pokušali smo da se sporazumevamo. Konverzacija naša me je podsetila na srednjoškolsko ispitavanje iz ruskog jezika. Profesorica postavlja pitanja na tečnom ruskom kao da joj je maternji, a ja koristim svoje maternje reči i samo dodajem rusko slovo “Я”(ja) na kraju. Nikad nisam mislio da ću ovo reći, ali trebalo je da poslušam profesoricu kad mi je govorila da učim. Eh, ti srednjoškolski dani… Nit brige, nit pameti. Da mi je samo vratiti vreme.
Đoleta nisam čuo uopšte da je došao, a kako mu je bilo tokom malog noćnog razgledanja saznaćete sutra .
