Ustajemo odmorni. Spremamo se za susret sa ambasadorom i njegovim osobljem. Molimo Boga da su nam se stvari dobro oprale i osušile preko noći. Ukoliko nisu, u ambasadu bismo išli kao dva klovna.
Sreća nam se nasmešila kad sam pipnuo farmerice, a one suve kao barut. Krećemo polako i sa gospodinom Dejanom, čovekom iz naše ambasade u Astani, smo od ranog jutra u kontaktu. Njega je probudila ćerkica u šest ujutru pa je hteo da se postara da i mi ustanemo na vreme. Ambasador je u ogromnoj gužvi. Sprema se EXPO 2017. To je samit koji se održava u Astani i dolaze političke i ekonomske delegacije iz celog sveta.
Između ostalih i naš bivši premijer odnosno, sadašnji predsednik Aleksandar Vučić zajedno sa Sinišom Malim i ostalim partnerima. Zamolio nas je Dejan da budemo tačni i da cenimo vreme koje će ambasador da izdvoji za nas. Čekali su nas nedelju dana zbog našeg problema sa autom i sad ih, verovali ili ne, posećujemo kada su u najvećoj gužvi. Shvativši koliko bismo trebali biti zahvalni na ovom prijemu ulećemo u Rina i upućujemo se ka lokaciji ambasade detaljno objašnjenoj u mejlu. Kao i prema dogovoru, Dejan nas dočekuje ispred ambasade. Iako smo žurili, morao je koju sekundu da odvoji samo da osmotri YugoLadu. Gospodin Dejan je veoma prijatan čovek i veoma nas je lepo dočekao. Odmah iza vrata ambasade nas je čekao ambasador republike Srbije u Astani, gospodin Vladan Matić. Vedro nasmejan i raspoložen prima nas u svoj kabinet gde ubrzo prilaze i njegove kolege Bane i Ljubiša. Zajedno se svi bacamo u priču o Mongoliji gde saznajemo da je 2000. godine ambasador Vladan išao kroz Mongoliju džipom sličnim povodom.
Pričali smo o tome i upoređivali putovanje kroz Mongoliju staro preko 17 godina i putovanje staro nekoliko dana. Naše ćaskanje je često prekidala zvonjava telefona zaposlenima u ambasadi i videvši koliko su zauzeti oko posla, nismo hteli da ih više zadržavamo. Ambasador se izvinio na prekidanju i što nije adekvatno vreme za druženje, što smo mi i razumeli. Zamolili su nas da odemo da se prošetamo, izvidimo stari deo grada, a zatim da se čujemo kad obave svoje poslove i da svi skupa odemo na ručak.
Složili smo se sa idejom i pri izlasku smo dobili suvenire i nešto za put od ovih momaka. Zahvalni na poklonu, spustili smo se do auta da ostavimo kese i otišli u obilazak jednog dela Astane. Kad kažem stari deo Astane ne mislim na stari grad kao što ima Kotor ili Budva, već deo Astane građen pre proglašenja glavnim gradom 1997. godine. Reka deli stari i novi, odnosno moderni deo grada. Tokom razgledanja Đole mi je pričao šta je uspeo da vidi kroz sinoćnu šetnjicu gradom. Glavni deo desne obale reke namenjen je samo za šetače i bicikliste. Ova zona se proteže više od jednog kilometra.
Počinje od tržnog centra, a završava se predsedničkom palatom. Dok pešače, žene mogu uživati u mnogobrojnom ćveću, a deca se mogu vijati oko fontana. Obojica smo se složili da je ovo jedan od lepših gradova koje smo do sada videli. Ima veoma lepih i visokih zgrada različitih dizajna. Ono što nam je najviše zapalo za oko jesu zelenila koja okružuju te zgrade preko punobrojnih parkova prilagođenih za sve uzraste.
Telefon je zazvonio a to je bio znak da je vreme za ručak. Našli smo se u ambasadi i taman da krenemo ambasador je preko telefona dobio nove zadatke da odradi i rekao nam je da mi nastavimo, on jednostavno nema vremena. Shvatili smo da je njegovih 15 minuta izdvojeno bilo maksimalno što ćemo imati s njim, pa smo mu se zahvalili na gostoprimstvu. Sišao je dole da nas isprati, ni ne razmišljajući da će se oduševiti onim što ga čeka. Kakva reakcija. Kakvo oduševljenje kad je ugledao Rina kako maše repom na parkingu čekajući njihovu pažnju. Usledilo je slikanje i snimanje ovog susreta. Voleo bih da mogu bolje da vam opišem te reakcije, ali rečima je to prosto nemoguće. Radost, oduševljenje, a pomalo i nostalgije obuzela je ove momke.
Nakon dvominutnog druženja s Rinom, ambasador se zahvalio našem dolasku i izvinio se što mora da ide, ali posao je prioritet. Ostatak ekipe nas je odveo u jedan prijatan restoran nedaleko od zgrade ambasade. Kažu da tu često dolaze sa partnerima jer je i blizu, a i porcije su obimne. U to smo se ubrzo nakon njihovih reči i sami uverili. Jedva smo sve pojeli. Uz klopu i negaziranu vodu upoznavali su nas sa kulturom Kazaka i njihovim ponašanjem. Vrlo zanimljivih priča je bilo, a između ostalih i ta da je predsednik Kazahstana naredio da se posadi 11 miliona stabala po celoj Astani kako bi smanjili uticaj jakih vetrova koji duvaju i po 100 kilometara na sat. Neverovatna ideja. A cilj je da se posadi još 13.000.000. Sad vam je verovatno bliža priča o malo pre napomenutim mnogobrojnim parkovima ovog grada. Tokom ovih zanimljivih priča, gospodin Matić je uspeo da ugrabi koji minut vremena pa nam se pridružio. Momci su bili neverovatni i hvala im na izdvojenom vremenu. Nakon ručka smo otišli do ambasade nazad da popijemo čaj. Posle 49 dana popio sam čaj od nane. Svuda su nam nudili samo crni čaj, a ja baš i nisam neki ljubitelj istog. Nana je dobro došla kao promena. Nebo se bilo naoblačilo pa smo brže bolje požurili do hostela. Prilikom rastanka sa Dejanom smo ugovorili da u agenciji sredimo papire oko našeg boravka i oko Rina kako bismo mogli bez problema izaći iz zemlje. Ono što nas je iznenadilo jeste da se na dokumentaciju treba čekati jedan dan. S obzirom na to da ćemo sutra podneti zahtev jer nijedna agencija nije radila posle 16 sati, najranije možemo da nastavimo put prekosutra. Iako kasnimo, shvatili smo ovo kao nešto pozitivno. Imaćemo više vremena da obiđemo ovaj prelepi grad, a ko zna, možda se i Vučić javi da pogleda YugoLadu.
U hostelu nas dočekuju napunjeni tehnički aparati i dok slušamo kako kiša sipi uživamo ušuškani u ćebad i krovom nad glavom. I da ne zaboravimo, brutalno brz internet! I da nam je zima i da kisnemo mislim da se ne bismo bunili sve dok imamo ovakvu brzinu interneta. Javljamo se svima da smo dobro i da ostajemo malo duže u Astani od planiranog i želimo i ukućanima, a i vama laku noć!
