Dan nam počinje na nekih 200 kilometara od Kostanaja. Planiramo da u ovom gradu napravimo prvu pauzu danas, pa razbuđeni ubrzavamo Rina. Nije mu bilo lako da postigne optimalnu brzinu. Jak vetar šibao je iz pravca prema kojem smo se kretali. Uz pritisnutu papučicu gasa do kraja nismo mogli preći 90 kilometara na čas.
Drugi automobili su nas obilazili kao od šale, a i kamioni su se pokazali kao superiorniji. Zbog malo sporije vožnje, više nam je vremena trebalo da stignemo do Kostanaja. Parkiramo se u samom centru grada, nedaleko od jedne kafe-pekare. Inače, u Mongoliji i do sada u Kazahstanu nismo naišli na parking koji se plaća. Jedino na pojedinim mestima imate ograničeno vreme zadržavanja od 30 ili 45 minuta. Elem, da bismo se osećali kao da sedimo u pekari Aleksandra ili Silvana naručujemo rol viršle i jogurt. Imamo sreće da smo naleteli na lokal sa dobrim wifi-jem i odmah se kačimo na isti. Dok smo uživali u svežem pecivu pratili smo vesti, javljali se roditeljima i prijateljima i guglali dalji put.
Kada se klopa slegla htedosmo da prošetamo centrom grada. Ali, pogled kroz prozor nam ubija tu želju. Ono što vidimo je provala oblaka. “U kom trenutku je kiša počela da pada kad je nismo uopšte čuli”, pitamo se.
Malo smo vremenski ograničeni, pa nam se ne isplati da čekamo da stane i obiđemo grad. Odlazimo do Rina i upućujemo se ka Aktobeu. Na izlazu iz Kostanaja stajemo da napunimo oba rezervoara, od kojih je prvi onaj sa benzinom. Stariji čovek nam govori da trenutno benzin nije moguće tankovati, već to možemo učiniti za 20 minuta. Okej, ‘ajde onda gas da sipamo i da idemo dalje, biće još pumpi. Istog čoveka pitamo da li trenutno možemo da se poslužimo gasom i on nam daje potvrdan odgovor.
Po pljusku izlazimo da povežemo crevo i bocu, a takođe i da pripremimo “đengi” (pare) da platimo. Radnik nam onda prilazi i govori da je ipak i gas dostupan za 20 minuta. ‘Ajd što smo pokisli, nego nas ovaj čova zavitlava. Nikakvu korist nismo stekli na ovoj pumpi, samo smo izgubili vreme i živce. Putujući narednih 50-ak kilometara prati nas kiša, a mi sumiramo utiske iz Astane. I dalje nam je neverovatno da gde god stanemo uvek budemo lepo dočekani! I ne samo to; brinu se o nama kao o članovima porodice. Iskoristićemo ovu priliku da se još jednom zahvalimo svima koji su se našli da nam pomognu, ugoste, druže sa nama, pokažu grad i opreme za put. Nama je drago da smo mogli još sa nekim popričati na našem jeziku i upoznati uspešne Srbe daleko od domovine. Uz priču o Astani polako postajemo gladni. Sa zadnjeg sedišta uzimamo kese koje su nam dali ljudi iz ambasade i Energoprojekta. Vadimo kulen, konjsku kobasicu, Carnex paštetu i domaći hleb. Tu se našao i jedan sir čudnog oblika – sastoji se od mnoštva rezanaca koji su zavezani u čvor. Nakon tri nedelje i Mikloševih kobasica u Ulan Batoru ponovo jedemo domaće srpske proizvode. Odmah posle obilate večere palimo Rina i na jednoj benzinskoj omogućavamo da se i on “najede”. Put koji je ubrzo usledio i nije bio za pohvalu.
Kroz čitavo jedno selo su rekonstruisali glavnu ulicu, a mi smo morali koristiti obilaznicu koja je duža za nekih 30 kilometara. Nije to bila frka, već što obilaznica nije bila asfaltirana. Ponovo vozimo putevima kao u Mongoliji, dižemo prašinu i ne prelazimo 20 kilometara na sat. Na naše oduševljenje ubrzo je usledila savršena deonica na kojoj smo bili sami, a Rino je koristio celu širinu puta. Vozeći se tako, sunce je polako počelo da zalazi a mi usporavamo da na jednoj pumpi operemo zube. Taman da stanemo, Rino se sam gasi. Probamo da ga upalimo, a on zeza! Na malom uređaju koji pokazuje da li vozite na gas ili benzin, lampica čas svetli, čas ne. Kontaktiramo majstora Srđu, a njega ni provod na svadbi ne može sprečiti da nam pomogne. Kao i do sada, daje nam instrukcije šta prvo da proverimo. Ovog puta trebali smo da bacimo pogled na osigurače i da li se možda negde gubi masa. Uz pomoć ključa 10 uspevamo da intervenišemo i rešimo ovu sitnicu.
Nakon probne vožnje uveravamo se da sve radi, a Srđi poručujemo da ima moć da popravi Juga na drugom kontinentu. Čičica koji se muvao dok smo mi čačkali oko Rina dozvolio nam je da prespavamo na parkingu pumpe. Sigurni da će nas noćas neko čuvati, ležemo da sva trojica odmorimo.
