Snažan stisak po ramenu me cima i ja se budim. Radnik azerbejdžanske granične policije prišao je da me probudi i obavesti me da Nino samo što nije došao. Okrećem se oko sebe i vidim da je svanulo.
Kada sam zaspao bilo je negde oko 3, a sada je sat pokazivao 5:15. Majka Verica će me ubiti kad pročita da sam dva sata sedeo na hladnom betonu! U daljini vidim Rina koji je polako počeo da mi se približava. Srećan sam što smo sva trojica dobili zeleno svetlo da boravimo u Azerbejdžanu. Inače, postoji pravilo ukoliko ulazite u ovu zemlju svojim vozilom. Pre se isključivo plaćao depozit od nekoliko hiljada dolara da biste sa svojim vozilom ušli u Azerbejdžan, a da biste povratili svoj depozit morate koristiti isti granični prelaz za izlaz. I sada je ovo pravilo na snazi, ali postoji jedno odstupanje. Ukoliko ćete u roku od 72 časa napustiti teritoriju Azerbejdžana, onda ne morate ostaviti nikakav novac kao garanciju. Elem, u međuvremenu se diže i poslednja rampa i Rino kotrlja svoje točkove ka napred. Prvi Ninoslavov komentar bio je: „Brate, ovo je cirkus!“ Smeškam se na njegove reči i pitam ga šta se desilo. Prepričava mi kako je prošao pet, šest različitih šaltera i nije dobio ni jedan papir, da bi ga potom opet poslali na te šaltere. Dodaje i da mu je, nakon regulisanja sve dokumentacije, jedan carinik tražio đenge.
Nino mu dobacuje „njet, njet“, a carinik ga pušta. Zbog nespavanja i umora od dugačke vožnje, menjamo mesta u Rinu i krećemo ka Bakuu. Sveže jutro krasi magla i izlazak sunca iza brdovitih predela. Nino u početku nije uspeo da valjano zaspi usled loših puteva, ali čim smo izašli na autoput namešta se i ne mrda. Malo po malo i na azerbejdžanskim putevima naići ćete na radare. Dozvoljena brzina se često menja, pa vam se lako može desiti da vas kamera uslika. Vozeći se ka Bakuu, nekih stotinak kilometara nas je pratila kiša. Samo neka se ovde napada, a nek u prestonici bude sunčano vreme.
Negde oko 9 ujutru primećujem tablu Baku, a Nino kao da je osetio da treba da se probudi. Prva stvar koja nam treba je internet! Moramo da se lociramo u ovom velikom gradu, pronađemo put do znamenitosti koje treba da obiđemo i javimo se našoj ambasadi. Potraga za internetom nije išla kako smo zamislili, jer je mnogim kafićima radno vreme od 10 i kasnije. U jednom omanjem lokalu uspevamo da se sporazumemo sa radnicima i sedamo da doručkujemo i povežemo se na net.
Nakon obavljenih stvari na mobilnom i ukusnog turskog specijaliteta, vraćamo se do Rina ne bi li smo otišli u razgledanje. Usput prolazimo pored jedne radnje i pitamo zaposlenog da li zna neki hotel u kojem možemo da platimo samo da se istuširamo. Jedva uspeva da nas razume i daje nam negativan odgovor. Videvši naše razočarane face predlaže nam da se osvežimo u toaletu iza njegove radnje. Rado prihvatamo ovu ponudu i odlazimo po čiste stvari. Za to vreme, ovaj ljubazan gospodin nam je uključio bojler i pripremio nam prostoriju kao da smo platili uslugu u hotelu. Kada smo prišli tušu gledali smo ga kao svetu stvar! Završivši sa ovom akcijom, kupimo naše prnje i pitamo gospodina koliko smo dužni. On je čvrsto stajao iza svog stava da neće da nam naplati, a mi mu se ipak odužujemo dajući mu sprsku novčanicu kao suvenir. Nakon tuširanja imali smo snage da obiđemo svaku ulicu Bakua.
Pre nego što smo krenuli da istražujemo prestonicu, vadimo papir sa redosledom znamenitosti. Prva stavka bila je „Flame towers“ do kojeg ćemo doći podužom šetnjom uz samu obalu Kaspijskog jezera. Kompleks od tri visoke zgrade koje noću sijaju u bojama Azerbejdžana predstavlja Fairmont hotel, poslovne prostorije i nekoliko uslužnih objekata. Zatim odlazimo do obližnjeg brda gde je napravljena velika „terasa“ sa koje se pruža lep pogled na stari i novi centar Bakua. Upravo pogled ka starom delu grada nas mami da nam to bude sledeće mesto za obilazak. Spuštamo se niz 486 stepenica i koračamo ka srcu glavnog grada. Šetajući ka starom gradu nailazili smo na mnoge radove na ulicama. U pitanju je priprema za prestojeću trku Formule 1. Postavljaju se tribine, zaštitna ograda, video bimovi i koncertna bina. Svaki ćošak je sada u znaku najbržeg cirkusa na svetu. Kada smo došli do starog dela grada imali smo šta i da vidimo. Visoke zidine od žutog kamena bile su prepune uličica namenjene samo za pešake. Fasade kuća u kojima i dalje žive neki meštani bile su sređene do detalja. Stižemo i do „Maiden tower“-a, ali ne uspevamo da se popnemo na isti. Na samom vrhu starog dela grada nalazi se muzej gde je ulaz simboličnih 50 dinara i koristimo priliku da ga obiđemo. Unutra su pored ćilima i drevnih predmeta prikazani delovi „Sabayil“ tvrđave. Ova trvđava je građena u 13. veku, ali je zbog porasta nivoa Kaspijskog jezera počela da se obrušava i nestaje pod vodom.
Nakon muzeja napuštamo stari grad i upućujemo se da vidimo upravo „Sabayil“ tvrđavu. Taman kad smo trebali da napustimo stari deo grada spazili smo našu zastavu. Jasno nam je odmah bilo da je reč o srpskoj ambasadi koja se nalazi u najlepšem delu grada. Zaista velika privilegija. Nažalost, zaposlenima u našoj ambasadi je bio neradni dan, a mi smo pogrešno ukucali njihovu imejl adresu da im javimo da stižem. Spuštajući se nazad do keja i „Sabayil“-a, prolazimo kroz neverovatno lep park. U pitanju je „Milli“, moderan park prepun klupa, zelenila i mesta za zabavu. Stojeći na keju i upućujući pogled ka tvrđavi vetar nas je šibao samo tako. Sada nam je jasno zbog čega Baku nosi pridev „grad vetra“. Inače, tako je i nastao naziv ovog grada, mešavinom reči “Bad-kube” iz persijskih dana. Za kraj našeg boravka u prestonici Azerbejdžana ostavili smo obilazak pešačke zone u centru grada. Šetajući ovim ulicama naišli smo na velik broj ljudi, a s obzirom da je neradni dan, logično je što su mnogi iskoristili priliku da uživaju po sunčanom vremenu. Naš Rino nas je strpljivo čekao na parkingu i kratkim „režanjem“ nakon „buđenja“ pokazivao je spremnost za polazak dalje. Napuštajući Baku sumiramo utiske ovog prelepog grada i slažemo se da ćemo svima toplo preporučiti da ga obiđu. Zato, stavite Baku na listu destinacija koje vredi posetiti! Po osvetljenom autoputu vozimo u pravcu Gruzije, a nedugo posle odvajanja od Kaspijskog jezera stajemo na pumpu da odmorimo.
Nije nam bilo jasno otkud toliki umor, a onda gledamo na sat i vidimo koliko smo kilometara prepešačili za svega nekoliko sat. Shvatajući razlog našeg umora, svako spušta glavu na svoj jastuk i nestajemo negde u snovima.
