I vozila u sporoj traci na autoputu prave dovoljno veliku buku da vas probude ukoliko ste neposredno pored istog. Da ne kažemo šta rade sirene. Kroz poluotvorene prozore Rina kapljice kiše pronalaze put da nas pokvase, a bučni automobili da nas probude. Dobro je da su nam prekinuli spavanje jer nas danas čeka cela Ankara. A prvo se treba dogegati do nje, smestiti se i organizovati jednodnevni obilazak najznačajnijih stvari. Zato se prihvatamo volana i ne želimo da stajemo narednih 350 kilometara!
Redovan doručak zamenjuje koštunjavo voće i poslednja preostala narandža. Još kod Samsuna smo se odvojili od Crnog mora i uputili se ka unutrašnjosti zemlje u kojima su pretežno brdoviti predeli. Penjući se Rino je gubio snagu, ali je svu uspeo da nadoknadi spuštajući se sa vrhova brda. Posle njegovog užitka da mili putevima uz more, došle su deonice na kojima je trebao da se dokaže. Pošto nas je dovezao do Ankare, uspešno je savladao svaku prepreku! Snalazeći se na mapi Ankare bez interneta iz prvog pokušaja pronalazimo hostel Deeps. Dok smo se tuširali i javljali roditeljima da smo sigurno stigli u prestonicu Turske, kiša je počela da pada. Gledajući oblake kroz prozor, nadali smo se da neće dugo potrajati, već da je u pitanju samo kratak letnji pljusak. Brzo smo bili gotovi sa spremanjem, upalili veš mašinu i čekali da kiša stane. Za to vreme se upoznajemo sa dvojicom cimera, Zainabom iz Pakistana i Luom iz Kine. Dali su nam par saveta koja mesta imaju prioritet u obilaženju, ali nisu mogli poći sa nama zbog svojih obaveza. Uz priču sa njima saznajemo neke stvari o ramazanu koji je u toku, ali i kako Kinezi nisu zadovoljni sopstvenim zakonima. Ni mi baš nismo oduševljeni što nismo mogli da teramo našeg Rina kroz najmnogoljudniju zemlju sveta, pa smo morali da je zaobiđemo.
Elem, analizirajući mapu i lociranje znamenitosti Ankare na istoj vidimo da smo smešteni na odličnoj poziciji. Ono što treba da obiđemo formira jedan malo veći krug, a naš hostel predstavlja centra tog kruga. Ova činjenica nam je išla u prilog jer smo mogli da obilazimo značajna mesta jedno za drugim, a da smo uvek na istoj udaljenosti od hostela. Čekajući skoro pola sata da kiša stane gubimo strpljenje. Sad je već vreme bilo da se krene, jer nam ponestaje dragocenog vremena. Prva stanica bila je tvrđava Ankare. Ova građevina visoka je 110 metara, a kada se popnete na nju pruža vam se pogled skoro na celu prestonicu. Nažalost, usled kiše i magle nismo mogli toliko da uživamo u panorami grada. Zatim smo uputili ka Hramu Augustu koji danas predstavlja mesto istraživanja inovatinih materijala. Oko samog hrama nalazi se prelepi park i trg na kojem ljudi uživaju pijući čaj u kafićima. Veoma blizu ove znamenitosti u doba Rima su bili smeštene terme. Otkako su otkrivene 1944. godine, ostaci rimskih termi predstavljaju otvoreni muzej za turiste, a predstavljaju preteču turskim hamamima. Dok se dalje upućujemo ka Genclik parku prolazimo pored Ataturk statue koja je podignuta u čast vođe turskog rata za nezavisnost. Šetajući kroz Genclik slučajno bacamo pogled na sat i vidimo da smo jako spori. Već je pola 8, a mi nismo ni trećinu obišli. Ubrzavamo korak do predsedničke palate.
Redžip Erdogan naredio je izgradnju doma za prvog čoveka Turske koja je koštala više od 500 miliona britanskih funti. Ova palata nalazi se na vrhu brdašceta, a sa njene desne strane smeštena je ogromna džamija. Već iz daleka se divimo koliko je velika i kako sija. Približavajući joj se vidimo da nema saobraćaja, a ni pešaka u njenoj blizini. Od policijaca koji dežuraju nismo uspeli da saznamo žašto je onemogućen prilaz palati, jer uopšte ne govore turski. Stajali smo malo i divili se ovom zdanju, te smo se okrenuli nazad i uputili ka Antkabiru. To je mauzolej podignut u čast Mustafe Kemala Ataturka. On je takođe bio osnivač turske moderne države i njen prvi predsednik. Mauzolej je podeljen u četiri glavna dela: Put lavova, Centralni trg, Počasna dvorana i Park mira. Ono što nam se najviše svidelo jeste Put lavova koji predstavlja pešački prilaz spomeniku dug 262 metra, a sa obe strane je ukrašen sa po 12 lavova! Ova znamenitost se zaista ne sme propustiti! Da bismo nastavili da zatvaramo krug kojim smo pošli, dalje šetamo ka Segmenler Parku, a potom se upućujemo ka Kodža Tepe džamiji. Džamija koja prima i do 24.000 vernika je najveća u Ankari i građena je čitavih 20 godina (1967-1987).
Bez obzira kojoj veri pripadate, ne možete da ostanete ravnodušni posmatrajući ovu građevinu. Jedna veoma zanimljiva činjenica o Kodža Tepe džamiji jeste da se u njenom podrumu nalazi veliki supermarket. Zaista čudno, zar ne? Posle obilaska džamije osećamo bolove u nogama. Prepešačili smo dosta, a ne bi smeli skroz da se iscrpimo, jer sutra i prekosutra treba obići Istanbul! Kada smo se vratili u hostel, cimeri su nam spavali. Polako i u tišini širimo stvari da nam se ocede, a mi se umorni raspoređujemo u svoje krevete.
