Plan je bio sledeći… Leganje ranije, ustajanje rano ujutru oko šest, pakovanje, obilazak većine turističkih atrakcija koje su nam na listi, poseta konzulata, završavanje obilaska mesta sa liste i polazak u kasnim poslepodnevnim satima za Bugarsku.
To je bio, kako sam rekao, samo plan. S obzirom na to da smo u startu napravili grešku i kasno legli, samim tim smo jutarnji budilnik sigurno pet puta odlagali, a nakon toga je automatski prestao sa zvonjavom. Đole ustaje nešto malo pre mene kako bi otišao da preparkira auto i plati parking. Sva sreća, prema njegovoj priči naišao je na fleksibilnog parking radnika koji nam je za sitnu količinu turskih lira dozvolio da budemo parkirani koliko god je potrebno. Inače, nalazili smo se u samom centru Istanbula, u „crvenoj“ zoni. Pri povratku Đoleta budim se i ja i iz kreveta pravimo novi, alternativni plan. U ovih 60 dana ako smo nešto naučili to je da se adaptiramo trenutnim situacijama.
Po novom planu imali smo taman vremena da obavimo sve potrebno na uređajima uz internet, da se na tenane spremimo i odvojimo 45 minuta za razgledanje Aja Sofije. Sve je teklo po planu „B“ kako smo i zamislili. Obojica smo ostali bez reči i izbečenih očiju kad smo videli pred sobom muzej Aja Sofija. Ova prelepa građevina, parče umetnosti iz 5. veka, je pred nama stajala kao džin i svojom veličinom pravila hlad oko nas. Ušli smo kako bismo je razgledali i na ulazu su nas zaustavljali turistički vodiči koji su nudili da podele s nama znanje koje oni poseduju, ali za malo više lira nego što smo mi mogli da izdvojimo. Svi vodiči su bili mladi momci do nekih 30, eventualno 35 godina, osim poslednjeg u redu koji je imao veoma čudan izgled.
Ovaj čičica je bio, sigurno, najstariji među njima sa svojih šezdesetak godina. Bio je poprilično nizak i čudno je bio odeven. Imao je odličnu kombinaciju počev od kape, košulje i mokasina koje su bile u lepoj kombinaciji boja sve do „Nike“ patika fluorescentne boje. Iako je bio pomalo smešan, nešto je iz njega zračilo pozitivnom energijom. Pitao nas je da li nam treba turistički vodič kroz Aju Sofiju i na naš odgovor da smo studenti na humanitarnom putovanju i da nemamo sredstava za njega predložio je da se poslužimo njegovih znanjem besplatno. Čičica nam nije rekao svoje ime iako smo se mi predstavili dva puta. Ono što smo saznali jeste da je on bio profesor na univerzitetu u Istanbulu, a trenutno u penziji i nedostaju mu predavanja pa je odlučio da nama održi jedan čas za džabe. Zahvalni na lepom gestu naglasili smo mu samo da zbog drugih obaveza imamo 45 minuta za razgledanje. Profesor je insistirao da u tom slučaju požurimo. Od 45 minuta razgledanja koje smo odvojili za Aja Sofiju mi smo proveli 35 krećući se oko nje. Profesor je rekao da prava lepota i zanimljivost Aja Sofije leži ne unutra, već oko nje. Pokazio nam je i objašnjavao ostatke iz doba još kad su Grci bili na ovim prostorima. Ostaci kamenja, stubova i grobnica su imali neverovatno strukturu i još bolju priču koja stoji iza toga.
Ne sećam se kad me je poslednji put neko držanje predavanja toliko zainteresovalo koliko je ovo. A vidim i Đole nije trepnuo otkad je profesor u penziji počeo sa govorom. Interesantna stvar vezano za grobnice jeste što su imale naslon za glavu, nalik našim jastucima. To je tokom priče profesora nateralo na smeh jer je priča paradoksalna. Šta će pokojniku udoban naslon za glavu? Rekao sam mu da me njegova izlaganja dosta podsećaju da izlaganje mog omiljenog pisca. Profesor je kao iz topa ispalio: „Da nije možda tvoj omiljeni pisac Den Braun?“. Skamenio sam se. Upitali smo ga da li je čitao njegove knjige na šta je on odgovorio da je Den Braun prilikom skupljanja informacija za pisanje knjige dolazio kod njega na časove. Bio je takođe njegov gost kad god bi došao i rekao je, onako kroz blagi smeh, da nikad nije prestajao sa postavljanjem pitanja.
Nisam mogao da verujem šta nam ovaj mali čičica priča. Očaran ovim čovekom nastavili smo obilazak muzeja i konačno smo zavirli unutar građevine. Naime, Aja Sofija je počela sa gradnjom još u 5. veku od strane grčkog naroda i prvenstveno je bila hrišćanska crkva. Tokom menjanja vlasti i raznoraznih osvajanja Konstatinopolja, odnosno Carigrada, odnosno Istanbula, na masku hiršćanske crkve je napravljena džamija. Unutar ovog muzeja, tj. džamije, se vide islasmki znakovi ali se takođe mogu videti i ostaci hrišćanskih mozaika. Unutar muzeja se nalazi uklesani crveni kamen za kojeg ljudi veruju da ako se dodirne osete se otkucaji i dalje kucajućeg srca svete Marije. Sat je otkucavao 45. minut. Vreme je bilo da krenemo po automobil i posetimo konzulat.
S obzirom na to da smo bili na spratu muzeja, profesor je od silnog govora bio i žedan i zadihan ali je insistirao na još jednoj priči prilikom silaženja dole i napuštanja ovog mesta. Na kraju smo insistirali bar nešto da mu platimo, neku simboličnu sumu novca da mu damo, pa bismo jedan obrok prespavali, ali nije hteo da prihvati. Kako kaže, bilo je njemu zadovoljstvo da se vrati u predavačke dane. Nismo hteli a da zaboravimo na ovog velikodušnog čoveka pa smo ga zamolili za jednu zajedničku fotografiju. Naravno kao i uvek u žurbi, frci, trci i panici, sedamo u Rina i upućujemo se ka konzulatu. Tu smo dočekani od strane konzula, poslužiću se opisom Dejana iz Ambasade iz Astane, lepom devojkom koja više nije devojka ali je duplo lepša, Sandre Vujinović. Ženica prelepog ženskog glasa i stasa nas je ugostila u konzulat republike Srbije u Istanbulu. Tu smo pored nje upoznali i ostalo osoblje: Gorana, Ljiljanu, Anu, Dragana i ostale… Fino smo se svi ispričali i družili. Fascinirala nas je Sandrina priča za životinje lutalice. Islamska vera, tačnije Kuran, pripoveda da ljudi budu humani i ljubazni. Verujem da svaka sveta knjiga ima ovakva načela, ali je to dodatno izraženo kod muslimana. Kao primer vam predstavljam upravo brigu o lutalicama. U Turskoj, od samog ulaza pa do sada, evo skoro izlaza, smo primetili dosta životinja lutalica.
One su mnogo dobro uhranjene i sve do jedne su čipovane. Vlasnici restorana ili brze hrane, na kraju radnog vremena ne bacaju hranu već se ta hrana deli lutalicama. Isto tako i ljudi koji sede u ugostiteljskim objektima koji služe hranu prilikom primećivanja psa ili mačke lutalice momentalno u salvetu izbiraju količinu hrane i prinesu životinji. Te životinje se gledaju kao lični kućni ljubimci i ista ljubav i nega im se pruža. Prolaznici koji ih primete, ako ništa drugo, bar ih pomaze koji put. Ostali smo bez teksta videvši na delu ove činove. Zaista jedna divna sredina. Nakon druženja tetka Ljiljana nas je odvela da probamo burek sa sirom i zeljem. Mogu vam reći ono je nešto posebno! Napunivši stomake nastavili smo razgledanje grada. Bazilika Cisterna je bila sledeća destinacija. Ovde su se u srednjem veku ljudi snabdevali vodom čije cevi su provlačene pod zemljom 40 km od samog izvora. Ovo mesto je sad samo turistička destinacija koja ima mali izvor vode u kojoj ribe plivaju. Ono što je interesantno jeste da je to napravljeno desetine vekova u nazad i i dalje stoji. Jeste da malo padaju kapljice vode s plafona, ali u svakom slučaju, svaka čast! Nastavili smo ka Grand Bazaru i usput naleteli na turistu iz Australije. Jadan dečko, rezervisao je putovanje sa devojkom, međutim, u poslednji čas su se razišli i on je odlučio da iskoristi priliku putovanja i to sam.
Očigledno i dalje tužan zbog raskida ponudili smo mu da nam se pridruži. Nažalost, zakasnili smo na Grand Bazar ali smo se bar upoznali sa Džonom i na trenutke mu skrenuli misli sa bivše devojke. Na putu do auto prolazili smo kroz jedan predivan park kojem nismo uspeli ime zapamtiti. Sve što treba da znate je da je stvarno bio prelep i da tu ljudi dolaze da izdvoje malo vremena igrajući se sa psima lutalicama. Divan prizor. Dolazimo do Rina i kroz gužvu jedva napuštamo grad Istanbul. Mrak je veoma brzo pao, a mi ma koliko se trudili da ostanemo budni nismo uspevali. Jedva smo izdržali do granice i čim smo je prešli na sledećem parkingu u Bugarskoj smo stali da spavamo.
