Dnevnik bečejskih „Mongolaca“ – četrnaesti dan napokon Azija

Otvaramo oči i gledamo na sat. Pola 11. Alal vera. Naspavali smo se i malo prokuvali. Sunce već uveliko prži. Plan je bio da malo obiđemo Ufu pre nego krenemo u Aziju preko Urala. Dok obavljamo kasni doručak razmatramo opciju da možda odmah krenemo kako ne bismo preko planine išli po mraku. Zaključujemo kako je to pametna odluka, a ono što trpi je obilazak Ufe. Da budemo iskreni, malo nam se žuri da stignemo na drugi kontinent.

U prvih sat vremena vožnje gotovo da i ne razgovaramo. Prethodno veče smo imali raspravu, pa dok oladimo nećemo da pokrećemo nove teme. Šta da radimo, već smo 2 nedelje konstantno zajedno, pa je i normalno da se ovako nešto desi. Srećom lepote Urala omekšavaju naš odnos. Rino bez problema podnosi uspone, jedino ga kamioni usporavaju. Vidimo mi po njemu da bi on da ih obiđe, ali okolnosti mu to ne dozvoljavaju. Predeli Urala podsećaju nas na Frušku Goru, stoga želimo da nadoknadimo propušten 1. maj u prirodi. Stajemo pored neke rečice i male bare da odmorimo i užinamo. Uživamo u cvrkutu ptica i zvuku grana koje se njišu. Dok se još vozamo po planini nailazimo na mnogobrojne štandove gde se prodaju suveniri. To je isključivo namenjeno za turiste, a za njihove domaćine izložene su zanimljive sprave za pravljenje vodke.

Ulazimo u prvi veći azijski grad na našem putu – Čeljabinsk. Kamerama obeležavamo osvajanje novog kontinenta. Neki ponos i sreća nas rade, pa u Jugiću pojačavamo Joksimovića do panja. Hostel u centru Čeljabinska nalazimo na mapi, a mučimo se da nađemo ulaz u isti. Kružimo oko čitavog bloka 2-3 puta sada već malo nervozni. Srećom mladić iz jednog lokala nam priskače u pomoć i vodi nas do “cilja”. Gledamo na sat, a on pokazuje 21:00. Ah, pa imamo vremena da se ispričamo sa Srbijom i oko 23:00 da odemo da prošetamo. Sve bi bilo super da smo skontali da smo u međuvremenu promenili dve vremenske zone. Na brzinu se spremamo, prekidamo ćaskanje sa roditeljima i idemo.

Našeg novog cimera ubeđujemo da ide sa nama. Ime mu nismo zapamtili, pa smo ga zvali Rus. Nedaleko od hostela nalazi se Kirova ulica rezervisana samo za šetače. Već na početku ulice srećemo grupu mladih studenata i pridružujemo im se. Meni za oko zapada slatka Tanja, dok pored Nina seda powerligter-ka. Da ste mu samo videli izraz lica. Komunikacija je savršena – mi njima na ruskom, a oni nama na engleskom. Kako studiraju Fakultet fizičke kulture glavna tema nam je sport i ljudi iz tog sveta. Vole Đokovića, Teodosića, Crvenu Zvezdu. Nakon sportske teme prelazimo na politiku. Između redova čitamo da dosta vole Putina, a prema Medvedevu nemaju baš pozitivan stav. Družeći se sa njima gubimo osećaj za vreme. Već je pola 2, moramo ići da spavamo. Pravimo fotografije za uspomenu i vraćamo se nazad. Cimer Rus je DJ, pa uz zvuke lagane muzike ležemo u krevet.