Ustajemo samovoljno u osam, a trebao je Đoletov mobilni da nas probudi sat vremena ranije. Shvativši da kasnimo, na brzinu krećemo da se spremamo. U svoj toj trci, frci, panici zaključujemo da nismo čuli alarm jer mobilnog telefona nema. Prva pomisao je bila da je Đole, pošto je poznat po mesečarenju, pomerio svoj telefon na drugu stranu sobe, međutim nakon određenog vremena prevrtanja sobe ustanovili smo da do Majkl Džeksonovog originalnog pokreta nije došlo (moon walk). Telefona nije bilo. Ukoliko nas redovno pratite znate da smo u prethodnom danu spominjali našeg cimera koji nas je nas je dočekao na vratima i nudio nam da pijemo s njim, a zatim je eksiravši flašu vodke utonuo u duboki san. -e upravo taj! Izgleda da za njega posle flaše vodke nema dubokog sna. Macan se probudio nekoliko minuta pre nas i zajedno sa svojim stvarima i Đoletovim iPhone-om nestao iz hostela. Kako se sporazumeti, kako objasniti i kome se obratiti u tom momentu bilo je veoma teško odlučiti, pa smo krenuli redom. Od radnika hostela smo tražili kopiju pasoša momka koji je tu prethodnu noć prebivao, zatim smo zvali ambasadu, a posle i policiju. Rečeno nam je da čekamo njihov dolazak. Pošto je strpljenje osobina s kojom bas nismo u ljubavi, spakovali smo se i uputili ka stanici, jednoj, pa zatim i drugoj. Nakon ostavljanja svih podataka o mobilnom telefonu, osobi koja je isti ukrala i brdo papirologije rečeno nam je da ako ga uhvate da će nam javiti. Primetio sam da se Đoletov izraz lica u momentu promenio. Jasno mi je bilo da ga je i on tad otpisao. Lepo smo se zahvalili dežurnim policajcima i uputili ka ambasadi. Uz prvi sunčan dan u godini Zoki, Aca i Milovan (buckasti pas) nas veselo dočekuju na terasi naše ambasade. Kad smo im objasnili kako se dalje odvijala situacija delovali su razočarano jer nisu mogli nikako da nam pomognu. Pokušali su da nas oraspolože i u tome su uspeli. Ponudili su se i da se poslužimo njihovom garažom kako bismo oprali auto. Pa red je i Rino malo da se osveži. Nakon lepog druženja, naravno, sledi poziranje i rastanak, mi se nadamo samo na kratko.
Izlazak iz Moskve je bio vremenski jednak ulasku, nekih 4 sata. Zaključujemo da je mogla biti bolje odrađena putna infrastruktura. Na putu od Moskve do Niznhy Novgoroda ima oko 430km, a na pola puta nailazimo na ogroman parking gde je bilo preko 200 kamiona. Zbog nase i Rinove sigurnosti odlučujemo da je vreme da Rino stekne neka prijateljstva malo veća od njega samog. Sada parking broji preko 200 kamiona i jednog Jugića. Smeštamo se za odmor, jedan je nazad, drugi na spuštenom vozačevom sedištu, a obojica tonemo u isto vreme u san.
Veliki pozdrav za momke iz ambasade! Zoki, khm khm, pardon Škoro, Aco, Milane, Ranko, Milivoje, hvala vam!
