Nešto nije u redu sa Jugićem, neće da upali, guramo ga i opet ništa. Onda čujem glasan zvuk turiranja nekog drugog auta. To me budi. Shvativši da Rino nije hteo da upali u snu, osećam veliko olakšanje. Budim Nina da mu kažem da je već vreme da krenemo i nađemo smeštaj. Jugić u stvarnosti iz prve pali, a mi se nalazimo na nekih pola sata vožnje od trećeg najvećeg ruskog grada, Novosibirska.
Brzo stižemo u isti i tražeći hostel Dostojevski nailazimo na mnoštvo barikada. Pa da, 9. maj je, Dan pobede u Rusiji. Baš kao što su zatvorili pola Moskve kad smo tamo tražili smeštaj, tako je i centar Novosibirska neprohodan za aute. Ponovo vadimo keca iz rukava – snalažljivost. Ulicu Maksima Gorkog nalazimo taman pre nego što se Rino pobunio da je prokuvao. Imamo siguran parking u dvorištu zgrade, tako da ne moramo da razmišljamo o našem trećem članu.
Dogovaramo se da prvo istražimo grad na Google-u, a zatim ćemo otići u šetnju. Tako i biva. Koračamo ulicama kuda nas je Rino trebao dovesti do hostela i prihvatamo što smo se više vozikali, jer su Rusi paradu sjajno organizovali. Iako nismo stigli da vidimo glavnu ceremoniju, prisustvovali smo prikazivanju vojnih vežbi, nastupa i malom koncertu. Šetajući među hiljade drugih ljudi mogli smo osetiti koliko je Rusima ovo važan dan. Svi mašu zastavama, pevaju se narodne pesme, vojna lica su na svakom koraku, veliki platoi u znak pobede vise sa mnogih zgrada. Zaista poseban osećaj. Od sve te euforije gubimo energiju, a kako smo seli da užinamo, javljaju nam iz Srbije da je parada u Moskvi bila fantastična.
Nastavljajući dalje, obilazimo još neke znamenitosti grada. Novosibirsk je zaista lep i treba mu posvetiti više od jednog poslepodneva. Nakon što smo napravili veliki krug u centru, krenuli smo nazad ka hostelu, a na putu do njega naglo nas je iznenadila buka. Prepoznali smo zvuk i odmah bacili pogled ka nebu. Da, bio je to vatromet. Trčećim korakom odlazimo do obližnjeg trga kako bismo imali bolje pogled. Divljenje nebu obasjanim mnoštvo bojama trajalo je dobrih desetak minuta. Ni jedan od nas dvojice se nije požalio na bolove u vratu, jer je stvarno bilo uživanje prisustvovati završnoj aktivnosti Dana pobede.
U hostel se vraćamo raspoloženi i stičemo nova prijateljstva. Na naše pitanje da li je neko za kartanje, Brendon iz Mičigena diže ruku. Kako smo se upoznali i progovorili reč dve, tu nismo mogli da se zaustavimo. Karte su ostale neotpakovane, a mi sa Brendonom pronalazimo sve više zajedničkih tema. Pričao nam je o njegovom putovanju kroz Mongoliju i susedne azijske zemlje, a mi smo, slušajući ga, razgledali njegove slike zabeležene na tim mestima. Iz momenta u momenat nam je rasla želja da se odmah uputimo za Ulan Bator, bez pravljenja pauza. Uz zanimljiv razgovor sa momkom iz Amerike, vreme nam je proletelo. Drugi mladići prebacuju na sportski kanal, a utakmica Lige šampiona samo što nije počela. Svi se zajedno ređamo na kauče i fokus prebacujemo na najvažniju sporednu stvar na svetu. Zadovoljni rezultatom i tokom utakmice, ležemo na spavanje pre poslednjeg zvižduka, jer ipak je već 3 sata iza ponoći i sutra nas čeka važan dan.
