Na trpezarijski sto za doručak serviramo svu zdravu hranu koju imamo: ovsene kaše, voće, bademi, kokosovo ulje, med. Red je da se kljukamo vitaminima nakon sinoćnog Meka. Pakujemo stvari, ljubimo našeg brata pravoslavca i napuštamo hostel. Dok prilazimo Rinu primećujemo papirić zakačen za brisače. Naše ubeđenje da je parking besplatan nestaje. U glavama nam već prolaze psovke. Znatiželjni da vidimo kolika je kazna doživljavamo iznenađenje. „SRBIJA DO TOKIJA! JAVI SE AKO SI U MOGUĆNOSTI (broj telefona)“. Odlična „kazna“ za parking. Okrećemo broj i brzo dogovaramo susret.
Beograđanin koji je već 8 godina svoj gazda u Čeljabinsku nije krio oduševljenje kad smo se upoznali. Dok pijemo kafu Milisav nam spominje balkanski restoran gde su konobari Srbi, a klopa je naša. Odmah se dižemo i menjamo lokaciju. U Balkan grilu dočekuje nas domaća muzika i Milan koji nas uslužuje. Milisav zna celu ekipu pa nas predstavlja osoblju. Opet raspoloženje skače.
Biramo gibanicu i belo meso, a dok čekamo da nam spreme obrok okupljamo celu posadu restorana za stolom i pričamo im ko smo i šta smo. Nas dvojica se borimo ko će više da kaže, pa se malo čepamo ispod stola. Saznajemo nove korisne informacije. Milisav nam priča da je gospodin Šibalić iz Kraljeva prošle godine prevalio put na biciklu do Tokija. Sad smo mi ti koji ne mogu da veruju. Preko društvenih mreža se povezujemo i sa gospodinom Šibalićem i sa Milisavom.
Dok Nino i ja ručamo, on nam sređuje pregled automobila kod majstora. Pred odlazak iz restorana širimo zastavu i pravimo zajedničku fotografiju. Nismo ni račun mogli da platimo, jer kako kažu, njima je bilo zadovoljstvo što smo se sreli. Odlazimo da se Rino nađe pod rukama ruskog majstora. Nešto on tu „popravlja“, čačka i gleda i govori nam da možemo ići. Poslušali smo ga bez puno ubeđenja da je sredio nešto. Milisavu se puno zahvaljujemo na savetima i obećavamo mu redovno izveštavanje u nastavku.
Pratimo table za Kurgan, našu sledeću destinaciju. Ulazimo u Kurgan, iznenađeni onim što vidimo. Vidimo – ništa. Ako se može nazvati gradom, grad Kurgan liči na ništa više nego obično selo. I jasno je svima da Rusija ima loše puteve, čak se i oni sami šale na taj račun ali ovo nisu ni putevi. Stičete utisak da vozite po kraterima vulkana poređanih jedan do drugog. Žao nam je bilo “Rina” jer nije mogao lepo šapama da raspoređuje svoj teret. Stajemo u prvi supermarket, pazarimo neko voće i napuštamo ovo mesto, grad ili šta li je…? “Rino” opet hvata zalet i podjednako gazi svojim šapama. To nas usrećuje. Odlučujemo da je vreme da predahnemo i mi, a i Rino. Iskoriščavamo njegovo toplo krzno koja je posledica od vožnje izatvaramo oči nadajući se da će nam sledeći grad, Omsk, mnogo više ponuditi.
Hvala momcima iz Balkan Grilla: Milanu, Miši, Goranu i Milanu. Pravi ste domaćini! Milisave, ljudina si!
